Адолесценција (енгл. Adolescence), британска мини-серија премијерно приказана на Нетфликсу у марту 2025. године, након свега 17 дана приказивања, нашла се на листи најгледанијих Нетфликсових серија на енглеском језику свих времена и постала предмет расправа не само на порталима и друштвеним мрежама већ и у оквиру стручних заједница и посланичких клупа.
Серија започиње приказивањем упада наоружаних припадника полиције у кућу Милерових и привођењем тринаестогодишњег дјечака Џејмија Милера због основане сумње да је седмоструким убодима ножа усмртио другарицу из разреда, Кејти Леонард.
Даљњи ток радње, директно или у подтексту, покушава да анализира шта је навело Џејмија да изврши тако суров злочин. Како преноси портал „Мондо“, сценаристи серије нису жељели по аутоматизму окривити родитеље за Џејмијево понашање већ су хтјели истражити и друге факторе који су обликовали дјечакову личност. Премда серија указује на колоплет фактора који су нашкодили Џејмијевом психолошком здрављу, закључујемо да се злочину првенствено треба приступити из визуре улоге друштвених мрежа у обликовању личности младих људи.
Ток серије наводи нас на закључак да је младима живот на друштвеним мрежама постао примарно и доминантно окружење које редефинише не само њихове унутрашње хоризонте већ комплетан породични и школски живот.
Друштвене мреже и школа
Трећег дана по злочину, инспектор и наредница ангажовани на овом случају, долазе у Џејмијеву школу како би сазнали нешто више о мотиву и оружју којим је почињено убиство. Сцене снимљене по школским ходницима и учионицама скрећу нам пажњу на дјечију зависност о друштвеним мрежама. Све нам указује на то да дјеца проводе превише времена на телефонима. Чак и док су у школи.
Нпр. у сцени кад инспектор и наредница улазе у Џејмијев разред, наставница утишава дјецу и говори им да одложе своје телефоне. У другој сцени видимо наставника који у школском дворишту галами на двојицу ученика и говори им више пута како „телефони нису допуштени“, пријетећи им да ће их послати у изолацију. У трећој сцени која се одвија у школском холу, видимо дјецу која пјевуше пјесмицу с телефона „На Тиктоку си, мрзиш тинејџера, зарађујеш, имаш 13 година“ и директорицу која у пролазу критикује дјецу ријечима: „Оставите те мобилне телефоне и натраг у разред!“ У сцени у којој су дјеца управо изашла из школе и пошла својим кућама, видимо да безмало сви у руци држе своје мобилне телефоне.
Наведене сцене имплицирају да су мобилни телефони и друштвене мреже у потпуности заокупили пажњу младих људи, а бројни свјетски стручњаци указују на то да се узроци ове зависности крију у начину на који су друштвене мреже дизајниране.
Генерална директорица УНЕСКО-а, Одри Азулеј, у уводу за УНЕСКО-ове „Смјернице за управљање дигиталним платформама“ (енгл. Guidelines for the Governance of Digital Platforms) наводи:
„Као виртуелни простори друштвене интеракције, дигиталне платформе подређене су алгоритмима дизајнираним да монополишу нашу пажњу, нехотице фаворишући дезинформације и говор мржње, дајући предност кликовима над истином и вјероватноћи над доказима.“
Професорица на Универзитету Харвард, Шошана Зубоф, у књизи „Доба надзорног капитализма“ говори о томе како велике технолошке компаније, као што су Гугл, Фејсбук итд. свјесно, системски и на све расположиве начине настоје да изазову зависност (младих) људи од друштвених мрежа, како би прибављањем великих количина бихевиоралног вишка остварили огромно богатство и стекли моћ. (Погледај текст „Надзорни капитализам ‒Прокрустов кревет будућности?“).
Овоме у прилог свједочи и Акт о дигиталним услугама (енгл. Digital Service Act, скр. ДСА), који је прошле године ступио на снагу у свим земљама чланицама Европске уније, који је између осталог настао из потребе да се одговори на системске ризике којима су изложени малољетници на интернету. Један од циљева Акта јесте „осигуравање безбједног, предвидљивог и поузданог интернетског окружења у којем су основна права утврђена у Повељи прописно заштићена“. Ове ријечи имплицирају да нараштаји младих људи тренутно одрастају у небезбједном и непоузданом интернетском окружењу и да је крајње вријеме да се томе стане у крај.
На проблем изазивања зависности младих људи од друштвених мрежа не тако давно указао је и сјајан документарни филм „Друштвена дилема“ (енгл. The Social Dilemma) у којем своје осврте на ову тематику дају најеминентнији стручњаци из области дигиталних технологија.
У трећој епизоди, из разговора који је Џејми водио с клиничким психологом сазнајемо и то да су Кејти, Џејми и његови пријатељи били предмет сајбер насиља, чиме се аутори серије дотичу још једног модалитета негативног утицаја друштвених мрежа на психичко здравље малољетника.
Netflix
Наиме, Кејтин бивши момак је од ње тражио да му пошаље своју до паса обнажену фотографију. Недуго након што је Кејти то и учинила, он је ту фотографију прослиједио својим пријатељима, а ови својима, тако да су ускоро сви у школи почели називати Кејти дрољом. С друге стране, Џејми и његови пријатељи били су предмет увреда и исмијавања које су се повремено преносиле из виртуелног у стварни свијет, у виду пљувања с прозора, гурања, подметања ногу и сл. Прелијевање насиља из стварног у виртуелни простор и обрнуто тематизује и сцена у којој Џејд, Кејтина најбоља пријатељица, шута ногама Џејмијевог друга Рајана у школском дворишту оптужујући га за смрт своје пријатељице. За то вријеме, многи се смију и коментаришу како је јадно што га туче цура, док други све снимају својим мобителима. Усљед свега доживљеног, инспектор након неколико сати проведених у школи долази до закључка да у таквој атмосфери нико од дјеце није у стању да учи.
Друштвене мреже и породица
Џејми је одрастао у прилично функционалној четверочланој породици, уз родитеље који се воле и који га воле и који га током дјетињства никад нису тукли и нису му ускраћивали вријеме и пажњу. У једној сцени, Џејмијев отац говори како је Џејми добар дечко, а он добар отац.
С друге стране, серија указује и на одређене дисфункционалности унутар породице Милер, као што су јако стеротипан однос мушкарца и жене, пасивна улога мајке и отац као прототип токсичне маскулине идеологије.
Премда аутори серије не упиру толико прст у Џејмијеве родитеље као главне кривце Џејмијеве агресивности, колико у оне који су свјесно и намјерно дизајнирали дигиталне платформе како би „монополисали пажњу“, тј. изазвали зависност адолесцената од друштвених мрежа, они их ипак ни у том погледу не лишавају одговорности. Наиме, посљедња епизода завршава ријечима уплаканог Џејмијевог оца: „Опрости сине, требао сам бити бољи.“
Шта су то Џејмијеви родитељи пропустили да ураде кад је ријеч о Џејмијевом васпитању?
У четвртој епизоди из разговора који воде Џејмијеви родитељи сазнајемо да Џејми никад није излазио из своје собе. По повратку из школе, само би залупио вратима и отишао у своју собу равно за рачунар. Мајка говори како је знала видјети свјетло у његовој соби до 1 увече. Отац на то одговара како нису могли учинити ништа и како су сва дјеца данас таква и како родитељи не могу знати шта им дијете гледа у својој соби, порно филомове или било шта друго.
Из овог разговора закључујемо да су Џејмијеви родитељи пропустили да успоставе било каква правила и ограничења која се тичу Џејмијевих медијских навика: од тога да је имао рачунар у властитој соби, остајао испред екрана до касно у ноћ, без родитељског старања о садржајима које је пратио и сл.
Друштвене мреже и развој личности адолесцената
Зубоф у својој књизи објашњава и то како је свим адолесцентима својствено да формирају слику о себи и доживљај властите личности путем слике коју други имају о њима. Управо из тог разлога је окретање главе Џејмијевог оца и његово избјегавање да оствари контакт очима са сином када би овај током фудбалске утакмице направио неки катастрофалан потез и постајао предмет исмијавања присутних дјеловало деструктивно на психолошки профил младог Џејмија. Због тога лајкови и коментари имају толико снажан утицај на развој личности адолесцената и ту природну склоност младих људи друштвене мреже сурово експлоатишу. Трагајући за мотивом злочина, долазимо до преписке коју су Џејми и Кејти водили на Инстаграму и сазнајемо да је Кејти поручила Џејмију да је инцел, тј. да никад неће наћи дјевојку. Да ствар буде гора, тај њен коментар добио је много лајкова. Због овог и сличних коментара и њиховог одобравања, Џејми је закључио да је јако ружан, да је смотан и да због тога никад неће бити привлачан дјевојкама, што је све скупа хранило његов осјећај беспомоћности и посљедично његову агресивност.
Кроз разговор инспектора и његовог сина Адама, који похађа исту школу као и Џејми, схватамо колико су друштвене мреже и специфичан начин комуникације који млади користе онлајн, продубили генерацијски јаз између одраслих и дјеце. Аутори серије сугеришу нам како родитељи, наставници и полицајци не познају комуникациони код/емотиконе и комуникационе канале дјеце, нити идеологије с којима се дјеца сусрећу на интернету. Једна од ствари која је највише шокирала родитеље, односно публику, јесте спознаја до које мјере виртуелни простор може заокупити пажњу дјеце и измјестити их у потпуно другу, паралелну стварност о којој они не знају ништа.
Више о значењу популарних емотикона које дјеца користе можете погледати у тексту „Шта значе ови симболи? – Водич за родитеље кроз онлајн кодове“.
О томе колико је танка граница између виртуелног и стварног, нарочито у животима младих људи, указује и специфична техника коришћена током снимања серије. Наиме, свака од четирију епизода снимана је из једног непрекинутог кадра, у реалном времену. Осим тога што ова креативна техника снажно подсјећа на стримовање уживо (енгл. live streaming) и на друштвене мреже које добрим дијелом и јесу тема ове серије, за разлику од класичног поступка који се користи у свијету филма и који има за циљ да нас из сфере реалног измјести у сферу виртуелног, овом техником нас редитељ покушава из сфере виртуелног вратити у сферу реалног, да бисмо оно о чему серија говори што је могуће више схватили као приказ голе стварности.
Судећи по интересовању и коментарима које је серија изазвала, публика је то очигледно препознала. Брутално и вјеродостојно нагонећи родитеље широм свијета да се запитају ко им заправо васпитава дјецу, аутори серије охрабрују родитеље да не преузимају сву одговорност за актуелно стање на себе него да коначно позову на одговорност технолошке компаније које стоје иза овако дизајнираних друштвених мрежа и представнике власти који не чине довољно напора да таквој пракси стану у крај.
Серију је режирао Филип Барантини, а сценарио потписују Стивен Грахам и Џек Торн.
