Дјеца у Босни и Херцеговини и цијелом свијету све више времена проводе уз дигиталне уређаје који су постали неизоставни дио њихових живота, али у великом дијелу и креатори нихових личности. О медијским навикама дјеце, изазовима и проблемима с којима се сусрећу, те о улози родитеља и друштва, разговарали смо с др сц. Иваном Сиврић, ванредном професорицом на Филозофском факултету Универзитета у Мостару и предсједницом удружења „Друштво за медијску културу“ Мостар.
Медијске навике дјеце константно се мијењају и прилагођавају времену. Какве су тренутно медијске навике дјеце у БиХ у погледу провођења времена уз медије, који су садржаји и платформе тренутно доминантни те како учинити слободно вријеме дјеце квалитетнијим, нарочито за вријеме распуста?
У праву сте када кажете да се медијске навике дјеце константно мијењају. Брзе промјене и стални развој нових апликација, информационих и комуникационих технологија и медија мијењају приступ и начин примјене технологије код корисника.
Прије него што споменем неке кључне резултате истраживања медијских навика дјеце, исказала бих задовољство тиме што посљедњих десетак година имамо низ реализованих квалитетних пројеката и истраживања у Босни и Херцеговини, што упућује на то да се препознаје важност медијског образовања не само дјеце и младих него и свих старосних категорија, те се можемо ослонити на анализе и исходе тих истраживања, а тиме можемо конкретније и прецизније говорити и анализирати медијске навике корисника, у овом случају навике дјеце и младих. Такође, та нам истраживања, кроз разумијевање навика дјеце и младих, пружају могућност одређивања приоритетних интервенција и израду нових стратегија о употреби медија и технологије, а усмјерене су према дјеци, родитељима, учитељима и свима онима који брину о здрављу и безбједности дјеце и младих. Дјеца су за вријеме распуста заиста изложена већој количини слободног времена него иначе током године − када похађају наставу и друге ваннаставне активности. Нажалост, често у љетним мјесецима готово све редовне годишње активности престају. Стога, логично је и добро питање − како учинити слободно вријеме дјеце за вријеме распуста квалитетни(ји)м?! Наравно, треба узети у обзир чињеницу да најчешће дјеца већину свог слободног времена за вријеме распуста проводе кући, у дружењу с пријатељима или често уз забаву на мобилним уређајима и рачунарима (видео-игрицама, друштвеним мрежама и сл.) док родитељи раде. Врло интересантно је истраживање Регулаторне агенције за комуникације из 2020. године, које је спроведено на национално репрезентативном узорку дјеце (0−18 година) и родитеља, које показује медијске навике дјеце у БиХ. Истраживање је показало да родитељи процјењују како њихова дјеца (узраста 0−18 година) у просјеку пред екраном, на школски дан, проведу скоро три сата, а викендом три и по сата, тим више што су старија. Такође, треба нагласити да што су дјеца старија, вријеме које проводе уз технологију и медије је дуже, јер употреба мобилних телефона и вријеме проведено онлајн расте с узрастом. То упућује на сљедеће: истраживање до/по/казује стање или промјену стања система употребе информационих и комуникационих технологија код дјеце и младих, а опет намеће два питања − како и којим механизмима утицати на количину времена (а онда и на квалитет садржаја) које дјеца проводе уз медије и друго питање, можда и најважније − како је могуће да количина времена које дјеца проведу уз медије расте у вријеме викенда, у вријеме кад су родитељи већином присутни код куће? Другим ријечима, ако су дјеца за вријеме викенда више изложена медијима него за вријеме радне седмице, онда се претпоставља да су више изложена медијима и за вријеме љетног распуста. То нас наводи на закључак да изостаје заједничка породична интеракција, нема квалитетног разговора, дружења без медија, а дјеца су препуштена (често) себи самима.
Такође, истраживање из 2021. године (на подручју Херцеговачко-неретванског кантона) показало је да преко 80% дјеце проводи дневно, кроз годину, више од шест сати уз медије, најчешћи у сврху забаве, разоноде, рекреације, а потом за учење и информисање.
Анализа резултата истраживања показала је да су дјеца и млади у раној фази својег развоја технички вјешти у употреби технологија и медија, те да већина дјеце свакодневно користи виде–оигрице, друштвене мреже и мобилне апликације (у зависности од старости дјеце, најчешће користе Инстаграм, Тикток, Снепчет, Јутјуб, Вајбер, Воцап) те има отворене личне профиле на друштвеним мрежама, а просјечна старост када су дјеца отворила профиле је 10 година. Дјеца су, такође, склонија дописивању с особама које су упознале у виртуелном свијету путем друштвених мрежа и канала комуникације, а исказују и интерес за упознавање тих особа у физичком, стварном свијету. Једнако тако се показало да већа количина времена које дјеца проведу уз медије доводи и до слабијег школског успјеха.
Поред наведеног, а дугорочно гледано, рано и дуготрајно излагање дјеце медијима, платформама, апликацијама и медијским садржајима доводи и до слабљења комуникационих вјештина, проблема с фином и грубом моториком, социјалних вјештина, симболичког размишљања, меморисања, а све наведено упућује на значајно повећан ниво посједовања и коришћења дигиталних уређаја међу дјецом и младима.
Шта су основни изазови и како се поставити?
Заиста је мноштво изазова у одрастању којима су изложена данашња дјеца и млади, а тичу се медија, не само у технолошком већ и у симболичком смислу. Медији одавно нису само канали којима се дисеминирају медијске поруке, већ су креатори симболичких порука, вриједности, преносиоци информација, знања, али и манипулатори који намећу своја стајалишта, увјерења, креирају навике и понашања. Нове технологије и њихова употреба промијенили су ток и начин одрастања. Технологија је промијенила и изглед учионице, увела дигиталне медије у наставу, промијенила начин игре и дружења. Стога, питање васпитања за медије и нове технологије не би смјело бити само усмјерено на родитеље него на цијелу друштвену заједницу. Дјеци треба понудити васпитање за медије пуно снажније и конкретније него што то данас имају прилику учити у васпитно-образовном простору, унутар формалног и неформалног васпитања и доживотног образовања који требају да теже развоју критичке аутономије и критичке свијести. Критичка аутономија може се постићи проучавањем и разумијевањем функције медија, усвајањем знања о улози и утицају медија, анализом добрих и лоших медијских примјера, учењем и препознавањем манипулативних техника у медијима, усвајањем вјештина креативног и умјетничког изражавања и слично. Због тога, медијско васпитање треба да представља коалицију родитеља, васпитача, педагога, медијских и ИТ стручњака који настоје наћи просвијетљени начин разумијевања медијског окружења како би могли да креирају и стварају образовне стратегије у васпитању, прије свега, дјеце и младих за савремене технологије и медије.
Да ли родитељи гријеше и у којим сегментима када су у питању медији и слобода коју остављају дјеци када их користе?
Кад купите било који производ у продавници, добијете упутство за коришћење. Код употребе интернета, друштвених мрежа, онлајн садржаја, немате конкретна упутства. Препуштени сте огромној количини информација и изазова. Стога, првенствено, у овом сегменту, сматрам да је велика одговорност на родитељима који не би смјели подлећи новим трендовима и жељама дјеце која често изражавају став „сва дјеца већ имају мобилни телефон, па га требам и ја имати“, и требали би се родитељи држати границе од 13 година када је дјетету дозвољено коришћење мобилних апликација и друштвених медија. Родитељи често под изговором „дијете се у сваком тренутку мора/може јавити“ омогућавају дјеци употребу мобилних уређаја, паметних телефона без укључивања апликација за контроле, надзор и заштиту. Тиме нису омогућили дјетету могућност јављања у сваком тренутку (а уз то треба истаћи да дјеца најмање користе мобилни уређај за ову опцију), већ су дјеци отворили Пандорину кутију с лепезом различитих опасности и изазова. Онда се неријетко питамо како дјеца посматрањем или учењем по моделу (а модел је медиј) моделирају или интерпретирају нека непримјерена понашања, агресивност, раздражљивост, виртуелне изазове − као што су Тикток изазов и друга слична понашања.
Колико је знање дјеце и родитеља о медијима и опасностима које вребају?
Ако узмемо у обзир истраживања на која се позивамо, очигледно је да је знање и родитеља и дјеце о опасностима које вребају у медијима недовољно. Можда код родитеља није толико пресудно (не)знање него, рекла бих, више незаинтересованост и неупућеност у проблематику и изазове с којима се њихова дјеца сусрећу и тек постану свјесни и забринути када дође до неке непримјерене ситуације или лошег исхода. Напомињем да није добро укидати аутономију дјетета да истражује свијет медија, али она мора тежити контролисаним условима прилагођеним узрасту дјетета, а опет долазимо до закључка да је кључна опрезност родитеља и умјереност у свему што дијете ради па тако и умјереност у коришћењу медија и технологије.
Који је ваш савјет када је у питању објава фотографија на друштвеним мрежама, поготово фотографија с љетовања?
Узимајући у обзир пораст сајбер криминала у Босни и Херцеговини, казала бих да с дијељењем и објављивањем фотографија и видео-садржаја на друштвеним мрежама треба бити итекако опрезан. Дјечја порнографија је у новије вријеме постала један од раширенијих облика сексуалног злостављања дјеце и малољетника. Такође, један од најчешћих изазова с којима се дјеца и млади сусрећу јест крађа идентитета на друштвеним мрежама као и крађа података. Постоји низ препорука о томе како можемо заштити своје податке (а тиме и приступ фотографијама) на друштвеним мрежама или онлајн простору. Због тога, мој би савјет био усмјерен управо на то. Прије свега, у поставкама друштвених профила или било којих апликација треба заштитити своје податке, а неке од препорука су: користити сложене и безбједне лозинке, не користити исте лозинке и пинове за све апликације, не остављати личне податке, адресу или број телефона, као и податке о датуму рођења, искључити информације и укључене локације помоћу којих се може пратити наше кретање, профиле држати затворене за ширу јавност, не прихваћати захтјеве за пријатељства од особа које не познајемо у стварном свијету и упуштати се у онлајн разговоре, никоме не откривати своје личне податке и с пријатељима не дијелити своје лозинке.
Морам истаћи да у задње вријеме свједочимо још једном застрашујућем тренду у БиХ, а односи се на јавно прозивање и исмијавање вршњака на друштвеним профилима и групама које се креирају с намјером како би се дискредитовало неко дијете (или дјеца) и како би се нанијела штета угледу неке особе или више њих. Без одобрења особе која је жртва сајбер насиља (често од својих вршњака који се крију под различитим псеудонимима на друштвеним профилима и страницама) објављују се фотографије, видео-садржаји и други лични подаци жртве до којих је насилнику било лако доћи. То значи да једном стављена фотографија, текст, видео, било каква информација на интернету увијек остају доступни, без обзира на то што ју је креатор избрисао и њему је невидљива. Такве информације, које се лако могу злоупотријебити, остављају огромне посљедице по ментално и емоционално здравље дјеце која су жртве е-насиља и не представља проблем којим се требају бавити само ИТ стручњаци, одјељења сајбер криминала, комуниколози, медијски теоретичари, већ и психолози, психијатри, педијатри, учитељи, власти, односно сви они који брину о заштити и правима дјеце.
Наравно, родитељи су позвани да, као примарни социјализациони агенси, подучавају дјецу о правилима понашања и безбједности на интернету, пратећи њихове онлајн активности и навике, усмјеравајући их на прикладне и годинама прилагођене садржаје и интернетске странице. Тако стварају безбједне и одговорне кориснике.
Такође морам нагласити да очување безбједности дјеце на интернету није само и не смије бити искључиво брига родитеља, оно захтијева и тражи заједнички и координисани међународни и национални одговор, захтијевајући активно укључивање и подршку великог броја интересних страна и учесника − од индустрије која производи такве садржаје, укључујући платформе, медије, пружаоце услуга и мрежних оператера, до укључивања политике, владе, закона, образовања па све до дјеловања цивилног сектора. Тек синергијом и заједничким дјеловањем свих учесника, може се стратешки дјеловати, креирати и развијати квалитетно васпитање дјеце и младих за медије и употребу технологије.
