Једна од дефиниција интернета гласи да је интернет „дигитализовано и савремено информационо-комуникационо средство и дигитализован медијум који функционише на принципу мрежног повезивања и нелинеарног кретања према садржајима – контекстима на мрежи.“
Историја рачунара
Историјски развој интернета уско је повезан са историјским развојем рачунара који је започео још у 17. вијеку изумом шибера, размишљањима Франциса Бакона о универзалном математичком језику и Паскаловим механичким рачунаром. У 17. вијеку по први пут је употријебљена ријеч „рачунар“ која је означавала особу изузетно надарену за аритметику и рачунање. Даљњи допринос математичким теоријама повезаним са дигиталним принципом дали су Карл Фридрих Гаус (Karl Friedrich Gauss) и Готфрид Вилхелм Лајбниц (Gottfried Wilhelm Leibniz). Овај период Александар Л. Тодоровић назива „преисторијом“ развоја рачунарске технологије која је трајала све до 19. вијека када усљед развоја капитализма настаје потреба за изналажењем система брзе размјене великог броја информација. Значајан допринос развоју дигиталне науке и технологије у 19. вијеку дали су енглески математичар Џон Бал (John Bull) и Чарлс Бебиџ (Charles Babbage), који је 1837. године креирао диференцијалну и аналитичку машину – први програмски механички рачунар који се сматра нултом генерацијом рачунара. Средином 20. вијека нови замах даљњем развоју рачунара дали су употреба електричне енергије, те војне потребе и циљеви Другог свјетског рата, што је резултирало ером електромеханичких рачунара. У овом периоду развоја рачунара највише су се истакнули научници Хауард Ајкен (Howard Aiken), Алан Тјуринг (Alan Turing) и Конрад Зус (Konrad Zuse). Након тога, услиједило је оно што се назива рачунарском револуцијом која се одвијала у шест периода све док нису развијени рачунари какве данас познајемо. Први електронски дигитални рачунар дизајнирао је Алан Тјуринг 1936. године. Услиједио је Ениац, развијен крајем II свјетског рата, који је пружао могућност програмирања, и Унивац 1 који је радио са бројчаним и текстуалним информацијама. Ови рачунари били су јако велики, тежили су више од 10 тона, имали су пуно електронских цијеви и одликовали се високом потрошњом електричне енергије. Од 1955. долази до интензивније примјене друге генерације рачунара базиране на технологији транзистора. Трећа генерација рачунара, заснована на технологији интегрисаних кола, јавља се средином 60-их година прошлог вијека. Четврти период развоја рачунара обиљежио је изум технологије микропроцесора, односно програмабилних интегрисаних кола, што је омогућило појаву личних рачунара. Посљедња два периода развоја рачунара односе се на платформу која је конципирана као основ за развој умјетне интелигенције.
Историја интернета
Историја интернета може да се подијели у три развојна периода: први од 1961. до 1985. кад се интернет развијао као тајна и војна технологија, други од 1985. до 1991. када се интернет развијао у академским круговима и трећи период од 1991. до данас када се интернет развија као популарна и комерцијална технологија. Први развојни период обиљежили су државни и војни пројекти инспирисани хладноратовском грозницом на којима су радиле агенције америчког Министарства одбране: ДАРПА и АРПА ((Defense) Advanced Research Project Agency). Ови пројекти резултирали су креирањем АРПАНЕТ-а, који је с временом еволуирао у оно што данас познајемо као интернет. Најприје је 1965. dial-up телефонском линијом мале брзине рачунар у Масачусетсу спојен са рачунаром у Калифорнији, да би већ 1969. године дошло до рачунарско-комуникационог умрежавања четири велика универзитетска центра у САД-у. Комплет комуникационих протокола познат као ТЦП/ИП (TCP-Transmision Control Protocol, IP-Internet Protocol) које је 1974. године израдила екипа предвођена Винтоном Церфом, омогућио је повезивање нарастајућег броја рачунарских центара и рачунарских мрежа.
Чим је АРПАНЕТ пуштен у рад, почеле су да се развијају и апликације. Тако су се с временом развили генерички сервиси интернета у које првенствено убрајамо пренос података, електронску пошту, свјетску мрежу (веб) и друштвене медије.
Први период развоја интернета обиљежила су настојања да се подигне ниво безбједности у преносу и пријему података. Комутација пакета и технологија нодова (чворишта) препознати су као врло ефикасан и поуздан начин преноса података на мрежи. Ријеч интернет (скраћеница од internetwork) први пут споменута је 1974. године у једном документу о протоколима за пренос чији су аутори Винтон Церф и сарадници.
Прву електронску поруку послао је Рејмонд Семујуел Томилсон (Raymond Samuel Tomilson), инжењер у америчком Министарству одбране 1972. године (изјавио је да се не сјећа шта је у њој писало, претпоставља се „тест“) који је увео у употребу симбол @ као електронски локатор.
World Wide Web, настао између 1989. и 1991, представља изум Тима Бернерса Лија (Tim Berners Lee), британског инжењера запосленог у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН). Након 1993. када је ЦЕРН одлучио да понуди свјетску мрежу бесплатно на коришћење цијелом свијету, долази до праве „експлозија интернета“. Са појавом Google-а 1997. претраживање мреже подигнуто је на виши ниво. Почевши од 2001. Google уводи нову парадигму процеса претраживања засновану на комплексним формулама (алгоритмима) који још ефикасније организују и сортирају информације. Данас се број рачунара спојених на интернет мјери у милијардама, а прикључење на интернет постаје све једноставније и економски доступније широм свијета.
Интернет данас
Интернет је пронашао примјену у свим аспектима живота: од војске, преко универзитета, до привреде и индустрије, укључујући првенствено медијску индустрију и индустрију телекомуникација. Поред тога, интернет је трансформисао и све аспекте друштвеног живота и живота појединца: рад, образовање, комуникацију, одмор, игру, куповину и сл. Данас, све више људи приступа интернету захваљујући распрострањености паметних телефона и таблета, доступности Wi-Fi, 4G технологије, развоју платформи друштвених медија и апликација. Док је 2009. године приступ интернету имала четвртина свјетског становништва, у 2019. години интернет користи више од половине свјетске популације. На глобалном нивоу, највећи дио корисника су људи млађи од 44 године. Сваки трећи корисник интернета је дијете (0-18 година), а УНИЦЕФ процјењује да је 71% младих већ на интернету. Ширење приступних тачака интернету, мобилне технологије и све већег спектра уређаја са могућношћу приступа интернету, у комбинацији са огромним ресурсима који се могу наћи у сајбер простору, пружају невиђене могућности у свим аспектима живота. Упркос предностима, постоје и недостаци у употреби нових и напреднијих технологија. Развој умјетне интелигенције и машинског учења, виртуелне и проширене стварности, великих података, роботике и интернета ствари несумњиво воде ка све већој и широј примјени интернета.
Извори:
Тодоровић, А. Л. (2017). Дискурс нових технологија, Београд: Цлио;
Тапавички Дуроњић, Т. (2017). Дигитални информациони системи. Бања Лука: Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци;
Чејко, М. (2018). Суперповезани. Београд: Clio;
International Telecommmunication Organization. (2020). Смјернице за ИКТ компаније у погледу сигурности дјеце на интернету 2020. Преузето 1.6.2021. са https://docs.rak.ba//articles/5bce48cd-3904-4cd6-a57e-4ba81e231c47.pdf.
