Доступност различитих електронских уређаја као шту су смартфон, таблет, компјутер и др. уз помоћ којих дјеца још од најранијег дјетињства приступају интернету, доводи до проблема у безбједносном аспекту његовог коришћења и потенцијалном ризику да дјеца постану жртве насиља на мрежи. Забринути родитељи често не знају како могу да препознају да је њихово дијете жртва дигиталног насиља, које се често догађа управо у њиховом присуству и под њиховим надзором.
Истраживање о медијским навикама дјеце и ставовима родитеља које су 2019. године провели Регулаторна агенција за комуникације и УНИЦЕФ у БиХ показало је да дјеца углавном виде позитивне стране друштвених мрежа, страница и апликација које користе, а адолесценти чешће него остали истичу да им друштвене мреже помажу да успоставе и одржавају пријатељства. Међутим, адолесценти чешће примјећују и њихове негативне стране, као што је осјећај притиска да се буде популаран и присуство злобних коментара и поступака. Родитељи су према истраживању осредње забринути у вези са потенцијално штетним аспектима активности њиховог дјетета на интернету. Родитељи у Босни и Херцеговини нису сигурни да ли, када је њихово дијете у питању, предности интернета надмашују ризике и имају ли довољно знања да помогну свом дјетету да остане безбједно на интернету, поготово када су у питању старија дјеца.
Зато је веома важно да се родитељи упознају са врстама дигиталног насиља, начинима на које се они врше и знаковима упозорења да је њихово дијете можда жртва интернетског злостављача.
Дигитално насиље (cyberbullying) може да укључује нежељено контактирање (cyberstalking), сексуално или емоционално злостављање, као и разне начине понижавања, игнорисања, пријетњи, застрашивања и др. Може се догађати било гдје, било када и понављати се током дужег временског периода, а његови учинци могу да нашкоде физичком, менталном и психичком здрављу дјетета и да потрају и у одраслој доби.
Дигитално насиље могу да врше сви. Одрасли, дјеца, непознати људи, чланови породице или блиски пријатељи, а мета злостављача може да буде било које дијете. Посебно су изложена дјеца из рањивих група, срамежљива и интровертна дјеца, али и она која су популарна и успјешна. Многа дјеца не желе да признају да су жртве онлајн узнемиравања и злостављања, због чега је важно да родитељи уоче уколико се нешто тако дешава, а неки од уобичајених знакова упозорења који на то указују су:
Промјена у изгледу и понашању
То је први знак да нешто није у реду. Страх и узнемиреност узроковани злостављањем могу довести до поремећаја у исхрани и спавању, као и до наглих промјена расположења. Дијете постаје повучено и тајновито, а туга, плач, љутња, бијес, осјећај срама и кривице осликавају дубоки емоционални проблем, који изузетно умањује његово самопоуздање.
Cottonbro/Pexels
Коришћење технологије
- Дијете проводи на мрежи више или мање времена него иначеили изненада напусти друштвене мреже.
- Изгледа забринуто, уплашено или љутито након активности на интернету које често сакрива.
- Сакрива идентите особа са којима комуницира.
- У својим електронским уређајима посједује више различитих садржаја и контаката него прије.
- Повлачи се у засебне просторије када добије поруку или е-мејл ине дозвољава другима приступ својим електронским уређајима.
Лош успјех у школи и избјегавање школе и хобија
Недостатак пажње и концентрације у школи узрокован стресом, несаницом или страхом може довести до пада школских оцјена и активности, избјегавања одласка у школу уз изговоре дјетета да се лоше осјећа, те изненадног напуштања хобија (спорт, музика и сл.).
Промјена социјалних навика и изолација
Дјеца одједном примјетно губе контакт са својим дотадашњим пријатељима и стварају нова пријатељства, а понекад се потпуно изолују од друштва.
С обзиром на то да дјеца велики дио дана проведу у школи, важну улогу у њиховој заштити имају наставници. Промјене понашања у разреду које могу указати да је дијете жртва онлајн насиља, а посебно вршњачког су:
- видљива туга и избјегавање контакта очима,
- неконтролисани изљеви бијеса и љутње,
- повлачење у себе и избјегавање дружења са другом дјецом, која га и често исмијавају,
- слабији ангажман за вријеме наставе него прије,
- слабији школски резултати.
Ако дијете призна да је злостављано, са великом пажњом га треба саслушати, рећи му да за то није криво и дати му пуну подршку, а злостављање пријавити.
У Босни и Херцеговини дигитално насиље се може пријавити, између осталих, Центру за сигурни интернет, Омбудсмену за дјецу Републике Српске, Плавом телефону и др., а уколико је ријеч о порукама којима је угрожена ваша или безбједност вама блиске особе, потребно је о свему обавијестити полицију.
Корисне савјете о овој теми доносе проф. др. Ивана Зечевић и Саша Рисојевић у едукативном видео споту који је настао у оквиру пројекта Регулаторне агенције за комуникације и УНИЦЕФ-а „Заштита дјеце на интернету у системима корисника дозвола РАК-а“ овдје: https://www.youtube.com/watch?v=5Lf6n0FxOlE
О електронском насиљу ријеч је и у кратком видео клипу који је настао у оквиру поменутог пројекта: https://www.youtube.com/watch?v=xRm1GwNz3LQ
