Новост

Како су дигитални медији омогућили ширење дезинформација?

Print Friendly, PDF & Email

Друштвене мреже, вјештачка интелигенција и апликације за разјмену порука промијениле су устаљене начине производње и дистрибуције информација. Поред бројних позитивних аспеката које су дигитални медији донијели у контексту производње и ширења информација, нема сумње да су допринијели незапамћеном ширењу дезинформација и нетачних информација..

Данас корисници самостално, без посредовања уредника, бирају медијске садржаје који их интересују, укључујући информације које припремају редакције вијести, новинари и други поуздани пружаоци информација, с тим да алгоритамски параметри вишеструко одређују који садржаји ће нам бити доступни онлајн. Ширење информација путем тзв. «мрежа повјерења», тј. унутар чланова породице, круга пријатеља, вршњака итд. довело је до појачаног присуства нетачног, лажног, злонамјерног и пропагандног садржаја у форми вијести. Истраживачи су, такође, установили да постоји већа вјероватноћа да ће путем друштвених мрежа бити вишеструко дијељен садржај који има снажнан емотивни набој или садржај који смо добили од пријатеља, чланова породице или сл.

Који су још фактори утицали на настанак нове комуникационе парадигме коју карактерише присуство различитих типова информационог поремећаја (дезинформације, нетачне вијести, злонамјерне вијести) сазнајте у наставку текста:

  • Повећана доступност технологија за уређивање и објављивање значи да је сада много лакше креирати и дистрибуисати садржај.
  • Друштвене мреже, за разлику од традиционалних медија, не спроводе уређивачког контролу садржаја, која се заснива на примјени етичких и професионалних стандарда, као што су провјера чињеница и извора, разликовање чињеница од мишљења итд.
  • Повећана количина вијести и употреба мобилних телефона убрзали су ширење информација. Пријатељи, вршњаци, чланови породице итд. извјештавају о догађајима како се одвијају.
  • Друштвене мреже су приватну сферу претвориле у јавну. То је, између осталог, довело до „перформативног“ карактера понашања на овим платформама, будући да дијељење, лајковање и коментарисање одређених објава утиче на то како ће други чланови мреже перципирати дату особу. На ову појаву додатно утиче и људска потреба да се уклопи, односно да припада одређеној групи, као и склоност да бирамо оне изворе информација који подржавају наша дотадашња уверења («confirmation bias»).
  • Људи више воле да комуницирају с онима с којима дијеле сличне ставове. То доводи до стварања тзв. „ехо комора“ у којима људи проводе доста времена, јер се „ехо коморе“ доживљавају као простор у ком се могу изразити сопствени ставови, идеје итд., без страха од критичког преиспитивања или опречних мишљења.
  • С друге стране, друштвене мреже остварују највећи профит управо када су корисници дуже времена повезани с њиховим платформама, јер то доводи до максималног излагања корисника рекламама. Друштвене мреже користе алгоритме да корисницима понуде садржај сличан ономе за шта су претходно показали интересовање, што се може утврдити лајковима, коментарима или дијељењем. Уобичајени назив за ове технике избора садржаја вођене вјештачком интелигенцијом је „филтер мјехурићи“. „Филтер мјехурићи“ задржавају кориснике друштвених мрежа у својим „ехо коморама“, нудећи им садржај који углавном подржава њихове ставове.
  • Појава «click-baita» такође доприноси ширењу дезинформација, јер сензационалистички наслови и лажни или обмањујући садржаји обично привлаче већи број корисника.
  • Финансијски проблеми с којима се суочавају многе традиционалне медијске куће такође утичу на ширење дезинформација. То често доводи до преусмјеравања новца у онлајн сферу, пада квалитета новинарства и повећања продукције «click-bait» садржаја.
  • Велики број дезинформација јавља се у форми визуелног садржаја (фотографије, видео-записи, мимови итд.) што дате садржаје чини још увјерљивијим. Визуелни садржаји чешће се дијеле и алгоритми друштвених платформи дају им предност у односу на текстуалне садржаје. Поред тога, људи брже обрађују визуелне поруке, што неријетко доводи до емоционалних реакција, које смањују вјероватноћу критичке анализе садржаја. Поред тога, готово је немогуће открити извор виралних мимова или сл.
  • Ботови циљају кориснике и доприносе виралности садржаја. Они могу да манипулишу алгоритмима како би створили утисак о популарности одређених информација или о томе како је одређена тема широко прихваћена, што често наводи кориснике да наставе да дијеле (подржавају) дате информације/теме.
  • Још један забрињавајући тренд је тзв. наоружавање садржаја («waponization of content») који се односи на праксу заваравајућег преобликовања информација, у циљу спречавања да системи вјештачке интелигенције дате информације препознају и окарактеришу као дезинформације.
  • Тренд који такође забрињава је повећано коришћење друштвених апликација за размјену порука попут WhatsApp-a, Телеграма или Сигнала у сврху ширења дезинформација, говора мржње и поларизованих наратива који стварају напетости. Будући да друштвене апликације за размјену порука раде на принципу криптоване приватне комуникације, дезинформације које се шире путем ових канала је тешко детектовати и тешко им је одредити извор. С друге стране, енкрипција је кључна у заштити приватности и слободе.

На крају, важно је истаћи да иако су друштвене мреже постале доминантни вектори за ширење дезинформација, „мејнстрим“ медији такође играју улогу у овом процесу, са или без свесне намјере.

Извор: УНЕСКО (2022). Elections in Digital Times: A Guide for Electoral Practitioners, Француска.