Телевизија као скуп изума и открића на пољу електрицитета, телеграфије, фотографије, покретних слика итд. почела се развијати 1884. године, а до првог емитовања телевизијског програма дошло је 1929. године када су BBC из Велике Британије и неколико станица из Сједињених Америчких Држава почеле са експерименталним радом. Од тог времена, па у наредних готово стотину година, телевизија се развила у доминантну медијску форму која је снажно утицала на готово све аспекте приватног и јавног живота.
Телевизијско емитовање у Босни и Херцеговини обиљежило је ове године јубиларних 60 година постојања. Те далеке 1961. године када је Телевизија Сарајево први пут емитовала телевизијски програм из студија Радио Сарајева, само 5% бх. становништва могло је пратити телевизијски програм. Данас готово да нема домаћинства у БиХ (96%) које не посједује ТВ пријемник. Осим тога, у посљедњих 25 година Босна и Херцеговина биљежи значајан пораст броја телевизијских станица које су регистроване и које имају дозволу за рад у БиХ. Према посљедњем Годишњем извјештају Регулаторне агенције за комуникације за 2020. годину у Босни и Херцеговини регистровано је укупно 119 телевизијских станица. Неке од њих емитују сигнал путем земаљске радио-дифузије (14 јавних и 24 приватне ТВ станице), неке путем других електронских комуникацијских мрежа (6 јавних и 60 приватних ТВ станица), док 12 ТВ станица пружа аудиовизуелне медијске услуге на захтјев. Поред тога, јавни сервис Боснe и Херцеговинe броји три телевизијске станице (БХРТ, РТВФБиХ, РТРС). Осим бројних домаћих ТВ станица, грађанима БиХ доступан је и велики број телевизијских станица из региона и свијета чији се сигнал дистрибуише у БиХ путем лиценциране телекомуникацијске мреже (кабловска телевизија, IPTV) или путем сателита. Ови бројеви и статистике без сумње већ указују на значај и улогу коју телевизија као медиј има на простору БиХ.
Резултати истраживања Медијске навике одраслих у БиХ показују да када је ријеч о кориштењу медијских и информационо-комуникационих услуга становници БиХ најчешће користе апликације за слање порука/позива (88%) и телевизију (87%). Надаље, телевизија представља медиј путем којег се становници БиХ најчешће информишу о дешавањима у земљи и свијету (78%). Поред тога, становници БиХ и у сврхе забаве најчешће користе телевизију (66%).
На питање које садржаје гледају/прате/слушају како путем телевизије тако и путем осталих медија становници БиХ навели су како најчешће прате вијести и информативни садржај (71%), затим забавни (64%) па играни садржај (51%). Истраживање је показало да становници БиХ претежно гледају домаће ТВ станице (61%) док већина преосталих углавном гледа ТВ станице из региона (26%). Премда готово петина становника БиХ (18%) уопште не користи медијске и ИК услуге у образовне сврхе, 40% оних који то чине најчешће користе телевизију у те сврхе, одмах иза отвореног интернета који у сврхе учења користи 44% грађана. За учешће у дискусијама и јавно изражавање мишљења о важним темама од јавног интереса становници БиХ не ослањају се значајно на телевизију (18%) и тај ниво опада са опадањем старости испитаника.
Кориштење телевизије „дијели“ становнике БиХ на три категорије: најчешће је гледају особе без формалног образовања (97%), слиједе они са завршеном основном, средњом, вишом школом и факултетом (84% до 89%), а најрјеђе је користе особе са постдипломским образовањем (71%).
Поређење по радном статусу показало је да телевизију највише прате пензионери (97%), домаћице (91%), затим незапослени и запослени (87%) а најмање ученици (68%) и студенти (65%). Док су изузетно ријетке старије особе које уопште не прате програм на ТВ станицама, међу младима није тако – ТВ станице не прати свака седма млада особа (2% напрема 14%). Уз то, становници села чешће користе телевизију од насељених у граду (91% напрема 82%).
Кад је ријеч о медијским навикама дјеце, истраживање под називом Медијске навике дјеце и ставови родитеља потврдило је да телевизија представља изузетно популаран медиј међу дјецом и да седам од десет дјеце у БиХ свакодневно гледа телевизију. Наиме, свако бх. домаћинство у којем живе дјеца располаже барем једним телевизором. Осим тога што дјеца у БиХ имају могућност да гледају телевизијски програм, готово сва дјеца у БиХ гледају телевизију, од чега и 88% дјеце узраста 0-3 године као и сва дјеца од 7 до 10 година. Подаци добивени од дјеце узраста 7-18 година показују да у току уобичајеног радног дана дјеца ТВ програм гледају у просјеку сат и 24 минуте, док викендом ово вријеме расте до просјечних сат и 40 минута. Готово свако друго дијете (48%) узраста 0-10 година на телевизији гледа искључиво или углавном домаће програме. ТВ садржаји које гледају дјеца узраста 4-18 година су цртани филмови, играни филмови и серије за дјецу, дјечији програм, играни филмови и серије за одрасле, спортски, образовни и документарни програм, емисије из културе, док остали ТВ садржаји далеко мање привлаче пажњу дјеце и младих. Дјеца која гледају ТВ програм најчешће га гледају у периоду од 12 до 22 часа. Све већу популарност међу дјецом, у првом реду међу адолесцентима, стичу и ТВ платформе за услуге на захтјев.
Узевши у обзир да је истраживање о медијским навикама одраслих показало да ученици и студенти најмање прате телевизијски програм, не изненађују резултати истраживања Адекватно информисање младих у БиХ о ситуацији везаној за Covid-19 у којем су ученици и студенти били најзаступљенији у узорку испитаника. Наиме, 64% испитаника изјаснило се да користи интернет као најзначајнији извор информација о Covid-у, док свега 29% испитаника у те сврхе користи телевизију. Ово истраживање показало је да телевизију као извор информација око ситуације везане за Covid-19 користи 38% дјеце од 0-14 година, 36% младих од 15-19 година, 31% старијих од 35 година и око 20% преосталих испитаника, старости махом 20-35 година. Ови резултати потврдили су претпоставку да је интернет постао најзначајнији извор информација за младе, показавши уједно да телевизија и даље има значајну улогу на пољу информисања.
Резултати испитивања на основу пола показали су да жене нешто више од мушкараца користе телевизију као главни извор информација о Covid-19 (33% напрема 27%).
Резултати недавно спроведеног истраживања Млади за боље медије: ставови, потребе и навике младих за медијским садржајима у БиХ у којем је учествовао 321 испитаник из БиХ узраста од 18 до 30 година још су алармантнији по питању улоге коју телевизија има на пољу информисања младих. Наиме, истраживање је потврдило апсолутну доминацију онлајн медија (65%) и друштвених мрежа (28%) на пољу информисања младих у БиХ, док је свега 1% младих навео телевизију као доминантан извор информација. Штавише, не само кад је ријеч о информисању, ово истраживање показало је да младе у начелу више привлаче садржаји онлајн медија, него аудиовизуелни и радијски садржаји. Док је списак омиљених Јутјуб и подкаст канала дуг и разноврстан, дотле су само ријетки навели специфичне телевизијске емисије као омиљене. Уз то, само око 37% испитаника навело је омиљене новинаре и новинарке, водитеље и водитељке што може упућивати на недостатак узора у традиционалним медијима, али и на неселективно праћење медијског садржаја. Овакву слика (слабог) интересовања које млади показују према телевизијским садржајима донекле објашњава други резултат истог истраживања према којем испитаници сматрају да, за разлику од онлајн медија, традиционални бх. медији нуде мало специјализованих садржаја за младе. Осим тога што их има мало, више од половине испитаника такође није задовољно садржајем домаћих радијских и телевизијских програма (66%).
Говорећи о задовољству грађана БиХ садржајима који се нуде на телевизији, тек 40% становника БиХ који прате/гледају програм домаћих јавних РТВ сервиса процјењује да он у принципу (већином или у потпуности) задовољава поједине њихове информативне, забавне, образовне, спортске, религијске и културне потребе, уз ту разлику да јавни РТВ сервиси у већој мјери задовољавају информативне и забавне него образовне потребе корисника.
Уз то, сваки други бх. родитељ дјеце 0-10 година није задовољан количином дјечијег програма на бх. телевизијама. Кад је ријеч о оцјени квалитета дјечијег програма који се емитује на бх. телевизијским станицама, око половине родитеља дјеце од 0 до 10 г. сматра да је он осредњи, око 20% родитеља сматра да је он прилично лош, то јест прилично добар, док су врло ријетки родитељи који га оцјењују као изразито лош или одличан. Родитељи из домаћинстава нижег економског статуса чешће истичу да њихова дјеца гледају домаћи ТВ програм, те су у већој мјери задовољни његовом количином и квалитетом него родитељи из домаћинстава која имају већа новчана примања.
Све наведено говори у прилог томе да телевизија и даље представља један од доминантних медија у БиХ, с тим да тај статус телевизије онлајн медији, друштвене мреже и друге ИК услуге, нарочито из угла млађе публике, све више стављају пред изазове.
