Култна књига америчког теоретичара медија Нила Постмана (Niel Postman) „Amusing Ourselves to Death – Public Discourse in the Age of Show Business” из 1985. у издању њујоршке издавачке куће Viking Penguin Inc. на својих 160 страница бави се утицајима телевизије као масовног медијума на јавни дискурс и америчку културу у другој половини XX вијека. Књига коју вам представљамо и даље представља веома корисну литературу не само за медиологе и студенте комуникологије, него и за све оне који желе да развију критички однос према медијумима и да разумију начине на које доминантни медијуми обликују културу и прецепцију свијета у којем живимо.
Постман у књизи „Amusing Ourselves to Death“ износи тезу да је телевизија уништила јавни дискурс у Америци, зато што је забава идеолошка подлога свих телевизијских дискурса. Највећи проблем, констатује Постман, ипак не лежи у томе што је забава метафора за све телевизијске дискурсе, него у томе што иста метафора почиње да доминира стварним свијетом. Трагом Меклуанове констатације да је медијум порука, Постман образлаже како форма јавног дискурса регулише и диктира садржаје датих форми. Према Постману, телевизија, као доминантна форма јавног дискурса (аутор је писао ову књигу 80. година, прим. аут.) усмјерава дискурс кроз визуелни доживљај, а не кроз логичку разраду идеја. Аутор сликовито закључује да као што не може димним сигналима да се пренесе неко филозофско учење, тако ни телевизија не може да пренесе поруке које се тичу политичке филозофије.
Постман кроз цијелу књигу објашњава како медији обликују начин на који перципирамо стварност, обликујемо наше идеје о истини, размишљамо, закључујемо и учимо. С тим у вези, аутор детаљно објашњава како је начин перцепције стварности заснован на типографији, која је у опадању, дијаметрално супротан доживљају стварности који промовише ера телевизије. Аутор образлаже како је у вријеме доминације штампе јавни дискурс у Америци, с обзиром на то усмјерен ка писменом и усменом језику, био кохерентан, озбиљан и рационалан. Под утицајем телевизије, изгубио је на снази и постао апсурдан. Узрок томе лежи у горе наведеној Постмановој констатацији да је телевизија медијум забаве и да је забава једина друштвена улога коју телевизија може да преузме на адекватан начин. Проблем настаје, сматра Постман, кад телевизија претендује да буде носилац озбиљних културних дијалога. У засебним, илустративно названим поглављима („Shuffle Off to Betlehem“, „Reach Out and Elect Someone“, „Teaching as an Amusing Activity“) Постман образлаже разарајућу улогу коју телевизија остварује као медијум политике, религије и образовања.
Кад је ријеч о образовању, аутор оспорава двије тезе едукативне филозофије коју промовише логика телевизије: 1. да су учење и забава нераздвојиви; 2. да учионица треба да се преобликује у мјесто у којем и предавање и учење треба да се представе као забавне активности. Карактеристике телевизијских образовних емисија су, констатује Постман, сљедеће: не захтијевају никаква претходна знања, осмишљене су тако да не изазову било какву врсту запитаности и клоне се аргументираног, логички заснованог размишљања и дискусије. Кад је ријеч о политици, Постман закључује да су телевизијске вијести пука забава, зато што представљају слике фрагментисане стварности, без контекста, посљедица, вриједности, што резултира одсуством потребне озбиљности. Постман проблематизује то што телевизија више ставља акценат на то како неко или нешто изгледа (укључујући и политичке кандидате) него то шта неко или нешто јесте. Такав јавни дискурс који напушта логику, разум и редослијед, наводи Постман, у естетици би се назвао дадаизмом, у филозофији нихилизмом, у психијатрији шизофренијом, а у позоришту водвиљем.
Кад је ријеч о односу телевизије и религије, Постман закључује да телевизија, као медијум, није погодан за религијске теме. „Оно што телевизијске проповједнике“, пише Постман, „чини непријатељима религијског искуства, није толико њихова слабост, колико слабост медија путем којег проповиједају“ (стр. 117). Аутор примјећује и то да, уколико нека институција одбија да се прилагоди матрици коју намеће телевизија, та институција бива перципирана као чудна, умјесто да се сама матрица доведе у питање.
Аутор сматра да Америка дугује свој успон доминацији писане ријечи у америчкој култури 18. и 19. вијека. То вријеме, које Постман назива ером излагања (Age of Exposition), карактеришу концептуално, дедуктивно размишљање, вредновање разума и реда, те његовање објективности. Готово истовремена појава телеграфа, (претече) фотоапарата, петпарачких новина и новинских агенција крајем 19. вијека, најавили су долазак ере шоубизниса која је досегла свој врхунац појавом телевизије. Суштинска разлика између језика, с једне, те фотографије, као основа визуелних медија, са друге стране, јесте у томе што фотографија представља свијет као објекат, за разлику од језика који свијет представља као идеју. Телевизија, поентира Постман, није наставак, него напад на културу писмености.
Имајући све то у виду, Постман закључује да је модел успостављања тоталитарног режима који је предложио Aldous Huxley (Олдоуз Хаксли) у свом Врлом новом свијету приближнији ономе што је на дјелу у Америци друге половине XX в. од модела који је у 1984. предложио George Orwell (Џорџ Орвел).
