Драгана Рашевић, у књизи „Медијска култура и медијска писменост“ (2014) позива се на Дагласа Келнера који је, према ауторки, понудио најпотпунију дефиницију медијске културе, наводећи да је медијска култура култура високе технологије, која представља извор културе коју усвајамо, а коју чине медијски садржај и средства његовог емитовања (стр. 100, 109). Дефинишући појам медијске културе, Келнер уводи и појам медијске писмености. Наиме, будући да садржаји медијске културе намећу моделе понашања и обликују духовне хоризонте човјека, Келнер истиче како је „потребно развити критичку медијску писменост која појединцу помаже да успјешно перципира све оно што чини медијску културу.“ (стр. 110).
Ауторка препознаје сљедеће социјалне субјекте који обликују садржаје медијске културе: идеологија, друштвене промјене, јавност, друштвени покрети, класе, расе, држава, економски и научни центри моћи, црква и вјерске организације. Ауторка закључује да друштвени субјекти дјелују на структуру медијске културе, али и да медијска култура изазива многе промјене у друштву, наводећи примјере из историје (хиперпродукција штампаних издања током Француске буржоаске револуције, ослањање нацистичке пропаганде на радио, употреба филма у сврху ширења америчке глобалне доминације итд.). У доминантне социјалне субјекте медијске културе ауторка сврстава економске (држава, политике, крупне економије, центри моћи и утицаја, власници медија и оглашивачи) и научне центре моћи. Поред свих наведених социјалних субјеката, медијску културу детерминишу и економски и индустријски фактори као што су новац, вријеме, технологија и дерегулација.
У факторе који су утицали на појаву глобалне медијске културе ауторка убраја: развој информационо-комуникационих технологија, медијски империјализам, монополизацију медијског власништва, доминацију америчке националне идеологије и културе, те вриједности неолибералног капитализма. Глобализација, конвергенција, либерализација и дерегулација довели су, како наводи ауторка, до све веће разноликости програма и садржаја, изразито сегментисане и фрагментисане медијске публике, концентрације медија у САД и Европи, те до самореферентности медија.
Ауторка истиче да је либерализам као идеологија негативно утицао на медије јер је ставио квантитет и профит испред квалитета. То је довело до осиромашења медијске културе. Дошло је до опадања друштвених тема, удјела скупог и захтјевног за продукцију документарног и образовног програма, док је са друге стране порастао удио забавних садржаја којима је циљ да се привуче што бројнија публика, да би се скупље продало вријеме оглашивачима. Једна од посљедица комерцијално оријентисане медијске културе јесте наметање потрошње као примарне сврхе живота. Опадању квалитета медијске културе, како наводи ауторка књиге, допринијели су и приватизација и плурализација медија.
Ауторка даје преглед најзначајнијих критичких осврта на садржаје медијске културе који су произашли из франкфуртске школе, британских студија културе и постмодернистичких студија културе, истичући посебно допринос који су британске студије културе дале промишљању медијске културе и њеног утицаја (политичког, идеолошког, естетског, вриједносног и другог) на публику.
Ауторка истиче како је концепт медијске писмености настао 70. година прошлог вијека из потребе да се дјеца заштите од негативних медијских садржаја да би касније еволуирао у критички однос према садржајима медијске културе. Ауторка прави разлику између медијског образовања као „процеса који се може развити и развијати“ те медијске писмености као „квалитета који се може постићи“ (стр. 157). За успјешно медијско образовање, ауторка препоручује примјену у школама сва четири модела медијског образовања које предлаже Лен Мастермен, идејни творац медијског образовања у Великој Британији. Ауторка такође указује на различита значења информатичке, информационе и медијске писмености, истичући како информациона писменост, као шири појам, у свој концепт укључује библиотечку писменост, медијску писменост, информатичку писменост и дигиталну писменост.
Књига Драгане Рашевић у нешто мање од 200 страница представља социјалне детерминанте медијске културе, дефинише појмове медијске и масовне културе, те медијске и других облика „писмености 21. вијека“ уз осврт на развој различитих облика медија кроз историју, преглед доминантних теорија о утицају медија које су настале током 20. вијека у Европи и Америци и основних теоријских полазишта критичких културолошких студија. Ријеч је о једној од првих књига у Босни и Херцеговини која је указивала на недовољно развијену друштвену и институционалну свијест у босанскохерцеговачком друштву о важности медијског образовања и медијске писмености као незаобилазне вјештине у 21. вијеку.
Књигу можете преузети овдје.
