Посљедњих година, свједоци смо све чешћег спомињања у јавном дискурсу појмова попут „пост-истина”, „информациони поремећај”, „лажне вијести и дезинформације” и „инфодемија”. Тако је одлуком Оксфордског рјечника ријеч „пост-истина” или „пост-чињеничан” као именица или придјев који се односи и указује на околности у којима објективне чињенице слабије утичу на обликовање јавног мњења од позивања на емоције и увјерења појединца, проглашена за ријеч 2016. године. Турчило и Обреновић наводе како „еру пост-истине карактерише ангажованост политичких и економских елита на поигравању истином и манипулисању ставовима грађана, као и на дискредитовању медија и политичких противника путем оптужби да шире дезинформације и обмањују јавност“ (Misinformation, Disinformation, Malinformation: Causes, Trends and Their Influence on Democracy). Тврдњу Турчилове и Обреновића можда ћемо моћи боље схватити уколико узмемо у обзир да су „еру пост-истине“ индуковала два „тектонска поремећаја“ на међународној сцени: Брегзит у Великој Британији и Трампова побједа на америчким предсједничким изборима.
Кад је ријеч о информационом поремећају, извјештај Савјета Европе из 2017. године под називом „Информациони поремећај: интердисциплинарни оквир за истраживаче и доносиоце политика“ разликује три врсте информационог поремећаја: нетачне информације, злонамјерне информације и дезинформације.
Нетачне информације, које укључују заваравајући садржај и clickbates, нису креиране у намјери да некоме нанесу штету. С друге стране, злонамјерне информације представљају тачне информације, креиране у намјери да нанесу штету појединцу, организацији или држави (цурење информација, узнемиравање и донекле говор мржње). Дезинформације представљају најтежи појавни облик информационог поремећаја, будући да су дезинформације уједно лажне и креиране у намјери да нанесу штету појединцу, друштвеној групи, организацији или држави. У дезинформације су сврстани манипулативни и фабриковани садржаји, преваре, као и садржаји намјерно стављени у криви контекст.
Турчило и Обреновић подсјећају на Claire Wardle која упозорова да већина садржаја који се могу окарактерисати као информациони поремећај „није осмишљена да би људе убиједила у нешто, већ да би изазвала збуњеност, преплавила и подрила повјерење у демократске институције, од изборног система до новинарства.“
Ослањањем друштвених мрежа и платформи на алгоритме, створен је додатни простор за утицај информационог поремећаја на друштвене и политичке дебате, будући да у новом медијском окружењу поруке више није неопходно слати цијелој популацији, већ се оне усмјеравају циљано, оном дијелу популације на који желимо да остваримо утицај, што одређујемо на основу каратеристика као што су пол, локација, религијска и етничка припадност, ставови, образовање, економски статус и сл.
Укрстимо ли дух постчињеничне ере са ситуацијом изазваном ширењем вируса Ковид-19, долазимо до појма инфодемије. Инфодемија може да се одреди као дезоријентисаност појединца која се јавља као посљедица излагања огромној количини информација и дезинформација о Ковид-19 пандемији, што доводи до слабљења повјерења у рад институција и отежава препознавање и примјену најбољих рјешења за актуелне проблеме.
У контексту „таласа дезинформација којем су грађани Европске уније били изложени током трајања Ковид-19 пандемије“ Европска комисија у саопштењу за јавност од 10. јуна 2020. констатује „да су демократска друштва ЕУ итекако подложна утицају дезинформација, те у циљу изградње јачег и на дезинформације отпорнијег ЕУ друштва, предлаже сљедеће мјере:
– подизање свијести јавности о постојању различитих форми лажних, нетачних и заваравајућих информација;
– јачање аналитичких способности грађана и јачање капацитета за испитивање тачности информација;
– информисање грађана о ризицима у вези са ширењем дезинформација;
– раскринкавање митова у вези са вирусом корона;
– јачање сарадње са свим релевантним актерима унутар ЕУ и са другим међународним актерима.
