Документарни филм Хектора Кареа „Зашто је лакше вјеровати лажима него истини? Доба постистине“ (енгл. Why is it easier to believe lies than truth? Post-truth times – Journalism documentary) критички анализира узроке и посљедице кризе у коју је запало новинарство 21. вијека.
Филм је сниман у Европи и САД, а саговорници су Ноам Чомски и бројни угледни новинари и уредници неких од највећих новинских кућа: New York Times, The Guardian, The Nation, El Pais, El Mundo итд.
Филм отворено и студиозно пропитује највеће проблеме с којима се суочавају новинари и новинарство у 21. вијеку: незапосленост, презапосленост, отпуштање радника, потплаћеност, рад на црно, неразумијевање менаџмента за природу новинарског посла, условљавања политичке и финансијске природе, аутоцензура, прикривено оглашавање, давање предности брзини у односу на анализу догађаја, недостатак публике заинтересоване за праве вијести и сл.
Дефинишући демократију као „дијалог информисаних грађана“, филм указује на могуће посљедице затрпавања јавног простора дезинформацијама, пропагандом или баналностима.
Приказујући сложен и динамичан процес настанка вијести у различитим новинским кућама у Европи и САД, филм скреће пажњу на то да право новинарство тражи доста времена, новца и посвећености.
Филм подвлачи јасну границу између тога шта јесте, а шта није новинарство. Чекање да ПР службе влада, институција или компанија пошаљу причу коју новинска кућа треба да објави није новинарство. Право новинарство није у функцији забаве, него у служби истине и јавног интереса, стога ни „infotainment“ (кованица настала спајањем ријечи информација (енгл. information) и забава (енгл. entertainment)) није новинарство.
Ноам Чомски скреће пажњу на феномен институционалног притиска, који добрим дијелом обликује и контролише рад новинара, као и на феномен „произоводње сагласности“ о чему је у прошлом вијеку доста писао Волтер Липман. Истичући како медијске куће заправо продају публику оглашивачима, Чомски критикује чињеницу да многе медијске куће више воде рачуна о својим приходима него о квалитету информација које објављују. Најзад, Чомски упозорава на то да обиље информација често представља обичну редундантност, која само ствара привид тога да јавност располаже свим релевантним информацијама од јавног интереса.
Болна истина крије се у томе да је дигитална револуција, умјесто трансформације човјечанства у обећавано „друштво знања“, обезвриједила саму суштину знања – спознају истине и увела нас у доба постистине, у ком гласачко тијело не доноси политичке одлуке на основу релевантних информација о политичким кандидатима и њиховим програмима, већ на основу њиховог изгледа, понашања, начина на који говоре и сл.
Свјетло на крају тунела крије се у чињеници да свијетом и даље ходају „новинари који највише страхују од тога да не објаве лажну информацију“ и да још увијек има људи који су свјесни тога да је „права информација моћно оружје за покретање друштвених промјена“.
Прилагођавање публици и начину на који публика данас доминантно конзумира вијести, финансирање квалитетног новинарства у виду претплата, донација и сл. препознати су као неки од могућих начина превазилажења актуелне кризе у којој се нашло савремено новинарство.
