Ауторка: Ивана Сиврић
(Вјесник Библиотекара Хрватске, 2022)
Сажетак:
Циљ овог теоријског истраживања јесте критички приказати савремене облике писмености 21. вијека, спецфичности по којима су слични или се разликују, с посебним фокусом на медијску писменост као елемент медијског образовања, како би се придонијело стварању претпоставки за обликовање концепта критичке аутономије. Комплементарност и синергија тих појмова препознати су као кључни фактори за успјешан развој и образовање сваког појединца.
Методологија. У истраживању се полази од претпоставке да је унапређење савремених облика писмености кључно за развој друштва те захтијева од појединца систематско и организовано стицање разноврсних компетенција с циљем унапређења већег нивоа знања и образовања. Стога се истраживачко питање односи на кохерентност тих појмова. Савремени облици писмености требало би да се третирају као сродни, комплементарни појмови (никако конкурентни/супарнички), који се сједињују и надопуњују једни на друге, чинећи тако синергију и заједничко дјеловање које за циљ има прикупљање нових знања и стицање компетенција у савременом свијету медија, информација и образовања. Постдигитални изазов описује однос појединца и технологије, али (би) треба(о) укључити и однос етике, естетике и емоције. За припрему и теоријску анализу у раду коришћена је релевантна знанствена и стручна литературна грађа, с циљем тумачења актуелних савремених облика писмености, с посебним освртом на медијску писменост у 21. вијеку и указивања на усклађеност садржаја и теме истраживања.
Резултати. Рад доноси критичку анализу савремених облика писмености и то, у методолошком смислу, позиционираних у контексту УНЕСКО-вих дефиниција писмености као вјештина које у 21. вијеку представљају услов за квалитетније образовање. У складу с дефинисаним циљевима, овај рад описује актуелне савремене облике писмености приказујући их кроз елементарну, секундарну и терцијарну писменост. Представљена су различита тумачења савремених облика писмености, истичући њихове спецфичности, с посебним фокусом на УНЕСКО-ву стратегију за писменост младих и одраслих. Посљедњи дио рада фокусиран је на улогу медијске писмености као елемента медијског образовања, с циљем да се придонесе креирању концепта критичке аутономије. У раду се закључује да, уз остале савремене облике писмености, медијско описмењавање нуди најбоље резултате ако се одвија у синергији с другим савременим и комплементарним писменостима 21. вијека.
Рад је доступан на сљедећем линку:
