Телевизијски садржаји вишеструко утичу на дјецу, на њихов емоционални, интелектуални и социјални развој. Зато је важно упознати се са позитивним и негативним аспектима телевизије као медија, да би дјеца била заштићена од штетних садржаја непримјерених њиховој доби.
Истраживање Регулаторне агенције за комуникације и УНИЦЕФ-а Босне и Херцеговине Медијске навике дјеце и ставови родитеља је показало да иако телевизија није примарни медиј уз који дјеца у БиХ приступају медијским садржајима, седам од десет дјеце узраста 0-18 година свакодневно гледа ТВ програм и то најчешће у периоду од 12 до 22 сата.
Утицај телевизије на дјецу је тема која је предмет истраживања признатих стручњака, проф. др Наде Кораћ са Универзитета у Крагујевцу, проф. др Иване Зечевић са Универзитета у Бањој Луци и проф. др Јасне Бајрактаревић са Универзитета у Сарајеву, које су на захтјев и у договору са Регулаторном агенцијом за комуникације БиХ, 2009. године припремиле стручни елаборат Утицај телевизије на дјецу и малољетнике. Ауторке су се у овом стручном елаборату, који и данас представља важан ресурс у овој области, бавиле овом темом и питањима заштите дјеце од непримјерених телевизијских садржаја, утицаја сцена насиља на дјецу, те колико медији и на који начин, а посебно телевизија, са свим својим позитивним и негативним аспектима утичу на дјецу.
Заштита дјеце од непримјерених телевизијских садржаја је задатак многих актера, како пружалаца медијских услуга, тако и родитеља, наставника, педагога, психолога и других релевантних професионалаца. Проф. др Нада Кораћ скреће пажњу на важност различитог поимања медијских садржаја код дјеце, који се тичу многих фактора, а првенствено њиховог узраста од којег зависи начин на који дјеца прате и разумију оно што гледају на екранима. То се посебно односи на млађу дјецу која су осјетљивија и најрањивија на све видове околних утицаја, па тако и на негативне. За њих праћење ТВ програма представља свјесну активност коју разумију и која привлачи њихову пажњу искључиво док им је садржај интересантан, што је случај и са свим узрастима гледалаца. Међутим, разлике се појављују у самом разумијевању садржаја, које се односе, како на разлику у узрасту дјетета, тако и међу самом дјецом, што зависи од њихових интересовања, емотивног стања и интелектуалних способности.
Када је у питању начин на који дјеца разумију насилне садржаје, истраживања су показала да млађа дјеца теже праве разлику у поимању истог, а уколико је изузетно изложено таквим сценама, дијете постаје равнодушно и у свакодневном животу га не сматра важним. То потенцијално представља ризик за понашање дјетета и могућност да постане његова жртва. При томе би уз родитељску контролу, један од важних „филтера“ у заштити дјеце од непримјерених садржаја требало да буде и систем ознака помоћу којих се указује да је одређени програм: намијењен свима; да га дјеца гледају само уз присуство родитеља; да је намијењен само одраслима, те да се ради о порнографском садржају.
Проф. др Ивана Зечевић истиче да су медији, одмах иза породице и друштвеног окружења, извор из којег дјеца уче о насиљу и наводи неколико различитих теорија о утицају медија на насилне облике понашања. Такође, важан је контекст и начин приказивања насиља, његовог облика и интензитета, радње која се, уколико је реалистичнија, може да опонаша и ликова који се насилно понашају и при приказивању треба водити рачуна о временском периоду и популацији којој се такав садржај приказује.
Говорећи о основним сегментима, узроцима и посљедицама проблематизираног утицаја медија на млађу популацију, проф. др. Јасна Бајрактаревић као негативне аспекте наводи сензационализам и насиље у медијима, који се налазе у свим уобичајеним и релевантним садржајима. Они се не рефлектују на исти начин код сваког дјетета, већ у зависности од тога колико је дијете занемарено, незадовољно или искомплексирано. Као важно истиче прилагођавање садржаја доби и сензибилитету дјетета, као и вријеме које проводи пред екраном, али и важност разумијевања и тумачења сцена секса и порнографије. Као негативне аспекте ауторка наводи и отуђеност и пасифизацију, као и манипулацију садржајима, али истиче и позитивне аспекте медија као што су информисаност и едукација.
Медији имају важну улогу у животу дјетета, стога родитељи, старатељи и сви који брину о дјеци у сарадњи са медијским професионалцима морају дјеци да обезбиједе безбједно медијско окружење у којем ће бити заштићена од садржаја који није примјерен њиховом узрасту.
Комплетан стручни елаборат је доступан ОВДЈЕ.
