заштита малољетника

Телевизијски садржаји вишеструко утичу на дјецу, на њихов емоционални, интелектуални и социјални развој. Зато је важно упознати се са позитивним и негативним аспектима телевизије као медија, да би дјеца била заштићена од штетних садржаја непримјерених њиховој доби.

Истраживање Регулаторне агенције за комуникације  и УНИЦЕФ-а Босне и Херцеговине Медијске навике дјеце и ставови родитеља је показало да иако телевизија није примарни медиј уз који дјеца у БиХ приступају медијским садржајима, седам од десет дјеце узраста 0-18 година свакодневно гледа ТВ програм и то најчешће у периоду од 12 до 22 сата.

Утицај телевизије на дјецу је тема која је предмет истраживања признатих стручњака, проф. др Наде Кораћ са Универзитета у Крагујевцу, проф. др Иване Зечевић са Универзитета у Бањој Луци и проф. др Јасне Бајрактаревић са Универзитета у Сарајеву, које су на захтјев и у договору са Регулаторном агенцијом за комуникације БиХ, 2009. године припремиле стручни елаборат Утицај телевизије на дјецу и малољетнике.  Ауторке су се у овом стручном елаборату, који и данас представља важан ресурс у овој области, бавиле овом темом и питањима заштите дјеце од непримјерених телевизијских садржаја, утицаја сцена насиља на дјецу, те колико медији и на који начин, а посебно телевизија, са свим својим позитивним и негативним аспектима утичу на дјецу.

Заштита дјеце од непримјерених телевизијских садржаја је задатак многих актера, како пружалаца медијских услуга, тако и родитеља, наставника, педагога, психолога и других релевантних професионалаца. Проф. др Нада Кораћ скреће пажњу на важност различитог поимања медијских садржаја код дјеце, који се тичу многих фактора, а првенствено њиховог узраста од којег зависи начин на који дјеца прате и разумију оно што гледају на екранима. То се посебно односи на млађу дјецу која су осјетљивија и најрањивија на све видове околних утицаја, па тако и на негативне. За њих праћење ТВ програма представља свјесну активност коју разумију и која привлачи њихову пажњу искључиво док им је садржај интересантан, што је случај и са свим узрастима гледалаца. Међутим, разлике се појављују у самом разумијевању садржаја, које се односе, како на разлику у узрасту дјетета, тако и међу самом дјецом, што зависи од њихових интересовања, емотивног стања и интелектуалних способности.

Када је у питању начин на који дјеца разумију насилне садржаје, истраживања су показала да млађа дјеца теже праве разлику у поимању истог, а уколико је изузетно изложено таквим сценама, дијете постаје равнодушно и у свакодневном животу га не сматра важним. То потенцијално представља ризик за понашање дјетета и могућност да постане његова жртва. При томе би уз родитељску контролу, један од важних „филтера“ у заштити дјеце од непримјерених садржаја требало да буде и систем ознака  помоћу којих се указује да је одређени програм: намијењен свима; да га дјеца гледају само уз присуство родитеља; да је намијењен само одраслима, те да се ради о порнографском садржају.

Проф. др Ивана Зечевић истиче да су медији, одмах иза породице и друштвеног окружења, извор из којег дјеца уче о насиљу и наводи неколико различитих теорија о утицају медија на насилне облике понашања. Такође, важан је контекст и начин приказивања насиља, његовог облика и интензитета, радње која се, уколико је реалистичнија, може да опонаша и ликова који се насилно понашају и при приказивању треба водити рачуна о временском периоду и популацији којој се такав садржај приказује.

Говорећи о основним сегментима, узроцима и посљедицама проблематизираног утицаја медија на млађу популацију, проф. др. Јасна Бајрактаревић као негативне аспекте наводи сензационализам и насиље у медијима, који се налазе у свим уобичајеним и релевантним садржајима. Они се не рефлектују на исти начин код сваког дјетета, већ у зависности од тога колико је дијете занемарено, незадовољно или искомплексирано. Као важно истиче прилагођавање садржаја доби и сензибилитету дјетета, као и вријеме које проводи пред екраном, али и важност разумијевања и тумачења сцена секса и порнографије. Као негативне аспекте ауторка наводи и отуђеност и пасифизацију, као и манипулацију садржајима, али истиче и позитивне аспекте медија као што су информисаност и едукација.

Медији имају важну улогу у животу дјетета, стога родитељи, старатељи и сви који брину о дјеци у сарадњи са медијским професионалцима морају дјеци да обезбиједе безбједно медијско окружење у којем ће бити заштићена од садржаја који није примјерен њиховом узрасту.

Комплетан стручни елаборат је доступан ОВДЈЕ.

Телевизија као медиј и телевизијски садржаји вишеструко утичу на спознајни, емоционални, интелектуални и социјални развој дјетета и веома је важно програмске садржаје прилагодити узрасту дјетета, а потенцијално штетне садржаје означити као такве.

У циљу превенције потенцијалних негативних посљедица утицаја медија на развој дјетета, Регулаторна агенција за комуникације у сарадњи са УНИЦЕФ-ом је 2010. године иницирала израду документа Утицај телевизијских садржаја на дјецу – Смјернице за класификацију телевизијских садржаја, који је израдила психолог и стручњак за развој дјетета др Ивана Зечевић. Смјернице су намијењене као помоћ запосленим у телевизијским станицама и онима који производе телевизијске садржаје, али и родитељима који путем њих могу да се едукују о потенцијално штетним садржајима по њихово дијете и могућим мјерама заштите од такве врсте садржаја.

Телевизија као један од првих извора информација у животу дјетета помоћу којих обликује своја сазнања о свијету око себе, на различите начине утиче на животе појединца и разликује се у зависности од пола, друштвене припадности, образовања и наравно породице као најзначајнијег фактора. У том процесу веома је важно процијенити који су то непримјерени садржаји који могу негативно да утичу на психички, физички и ментални развој дјетета. Смјернице доносе приказ стадијума у развоју дјетета од рођења до одрасле доби, које обухватају специфичности за сваки стадијум, а односе се, како на спознајне способности и критичко вредновање и прихватање информација, тако и на сазнајне и моралне карактеристике по узрастима.

Ауторка се посебно бави питањем како и зашто гледамо телевизију у смислу реалног или нереалног контекста гледања телевизије, тј. колико је дијете свјесно реалности приказаног садржаја у односу на свакодневни живот. Степен утицаја телевизије зависи од пажње и разумијевања са којима дијете гледа телевизију и с тим у вези многих фактора који их по том питању међусобно раздвајају, од чега узраст дјетета највише.

Kао негативне посљедице претјеране изложености насилним медијским садржајима наводе се проблеми у понашању и спавању, лошији школски успјех, помањкање пажње, те површан однос са родитељима. Приказане су и врсте насилних облика понашања, начини како се приказују у медијима и како утичу на понашање дјетета, у зависности од његовог узраста.

Представљени су позитивни и негативни аспекти медија, посебно телевизије, и приказане табеле категоризације ТВ садржаја по узрастима у којима су наведени: опис сцене/облика насиља, узрасна категорија (+12; +14; +16 и +18) и објашњење категорисања које се односи на насиље, конзумирање алкохола и наркотичких средстава и приказивање сексуалности.

Смјернице су доступне ОВДЈЕ.

Заштита малољетника од потенцијално непримјерених и штетних телевизијских садржаја заједнички је задатак родитеља или старатеља, регулатора и пружалаца медијских услуга, који су, свако на свој начин, позвани да воде рачуна о томе да дјеца не буду изложена садржајима који нису прилагођени њиховом узрасту.

Према Истраживању о медијским навикама дјеце и ставовима одраслих које су 2019. године провели Регулаторна агенција за комуникације и УНИЦЕФ у БиХ, родитељи процјењују да њихова дјеца узраста 0-18 година када је школски дан у просјеку пред екраном проведу скоро три сата, а викендом три и по сата, тим више што су старија.

Телевизијски садржаји које дјеца гледају и слушају утичу на обликовање њихових мишљења, ставова, вриједности и понашања. Ти утицаји могу да буду позитивни и стимулативни по раст и развој дјетета, али исто тако могу да представљају опасност по његов физички, психички и морални развој. Родитељи, старатељи и сви који брину о дјеци треба да воде рачуна да дјеца гледају медијске садржаје прилагођене њиховом узрасту, те у одговарајућем временском термину.

У пракси, заштита малољетника од потенцијално непримјерених и штетних садржаја проводи се прегледом садржаја прије емитовања, те категоризацијом и временским ограничењима емитовања, примјеном мјера техничке заштите, као што су ПИН кодови и сл. за приступ одређеним садржајима који нису намијењени широј публици, и према потреби упозорењем прије емитовања узнемирујућих садржаја у програмима.

Регулаторна агенција за комуникације доноси правила којима се дефинишу обавезе свих пружалаца медијских услуга у погледу заштите малољетника и Кодексом о аудиовизуелним медијским услугама и медијским услугама радија који се бави овим питањем, као потенцијално непримјерене и штетне садржаје дефинише:

• садржаје који могу ОЗБИЉНО да наруше физички, психички и морални развој малољетника и чије је емитовање забрањено,
• неоправдано приказивање бруталног и екстремног насиља,
• порнографске садржаје у којима се приказују експлицитни призори сексуалног односа са елементима насиља или екстремних сексуалних фетиша.

Кодексом се прописује да су пружаоци медијских услуга обавезни да садржаје за које је вјероватно да би могли да угрозе физички, психички или морални развој малољетника, а приказују се без техничке заштите, за све вријеме трајања на екрану означавају јасно истакнутим графичким ознакама: 12+, 16+ (смију се емитовати од 22:00 до 06:00 сати) и 18+ (смију се емитовати од 24:00 до 06:00 сати), уз емитовање у тачно одређеним терминима, који се односе и на репризирање таквог садржаја.

Обавезе класификације и емитовања у припадајућим терминима се односе на све врсте садржаја – филмове, серије, музичке спотове, рекламе и забавне емисије, а тиче се свих елемената садржаја (слика, тон или текст исписан у кролу).

Садржаји који се не сматрају потенцијално непримјереним и штетним по малољетнике не подлијежу обавези означавања или временском ограничењу емитовања, а одлуку о томе који ће се садржај означавати као такав или не доноси пружалац медијских услуга.

Када је у питању приказивање садржаја путем услуге на захтјев, ту су правила блажа с обзиром на чињеницу да гледаоци сами бирају шта ће и када гледати. Означавање садржаја на екрану путем графичких ознака 12+, 16+ и 18+ за вријеме трајања садржаја није обавезно, али је обавезно ове ознаке назначити у каталогу понуђених садржаја, како би гледаоци приликом избора садржаја били информисани о томе за који узраст је дати садржај прикладан. Такође, на услуге на захтјев се не примјењује временско ограничење за садржаје који спадају у категорије 12+ и 16+.

Да би подигла свијест о утицају телевизијских садржаја на дјецу и малољетнике и скренула пажњу на потребу активнијег праћења медијских навика дјеце, Регулаторна агенција за комуникације израдила је промотивни спот о заштити малољетника од непримјерених телевизијских садржаја, који је првенствено намијењен родитељима, старатељима и другима који брину о дјеци. Спот подсјећа на споменуте графичке ознаке 12+, 16+ и 18+ које су присутне све вријеме трајања телевизијских садржаја код којих постоји вјероватноћа да би могли да угрозе физички, психички или морални развој дјеце млађе од наведеног узраста. Уз то, спот набраја садржаје који изричито нису примјерени дјеци, а то су призори насиља, секса, вулгарности, коришћења разних опијата и коцкања.

Родитељи или старатељи имају највећу улогу и одговорност када су у питању медијске навике дјеце и требало би заједно са својом дјецом да поставе правила о коришћењу медијских садржаја, при томе водећи рачуна о њиховој прикладности узрасту дјетета, степену његовог развоја и сензибилитету. При томе треба на одговарајући начин користити и  предности техничке заштите коју нуде ИПТВ, кабловски или ДТХ оператери. Више информација о томе како креирати позитивне медијске навике и поставити одговарајућа ограничења родитељи могу да прочитају у Смјерницама о кориштењу медија, информационо-комуникационих технологија и времену које дјеца проводе пред екраном.