медији

За извјештавање о темама у вези с менталним здрављем, које су окружене стигмом и неразумијевањем јавности, од кључне је важности истинито, тачно и одговорно новинарство.

Свјетска здравствена организација – СЗО (World Health Organization – WHO) ментално здравље дефинише као основно људско право и „стање менталног благостања, које људима омогућава да се носе са животним стресовима, остваре своје способности, добро уче, добро раде те доприносе својој заједници“. У „Свјетском извјештају о менталном здрављу: Трансформација менталног здравља за све“ СЗО наводи да су у свим земљама проблеми менталног здравља у порасту те да једна од осам особа у свијету живи с менталним поремећајем. Пандемија вируса ковид 19 довела је до драматичног повећања обољелих од менталних болести и већ у првој години пандемије забиљежен је раст броја обољелих од депресије и тјескобе за више од 25%.

Ментално здравље је изузетно важно у свакој фази људског живота и утиче на размишљања, осјећања и дјеловања сваког појединца. Уколико се стање нарушеног менталног здравља не лијечи, може довести до инвалидности, незапослености, социјалне искључености и у најтежем случају суицида.

Међутим, митови и заблуде о менталном здрављу су глобално раширени и један од разлога искривљених стајалишта о менталним болестима је извјештавање медија о овој изузетно осјетљивој теми.

Приказ менталних поремећаја у медијима

Многи људи немају стварно животно искуство с особама нарушеног менталног здравља и у недостатку искуствених сазнања своју перцепцију о њима искључиво граде на основу медијских приказа. Међутим, медији, склони сензационализму и подилажењу индустрији забаве, проблеме менталног здравља често приказују нетачно и неистинито и увелико доприносе њиховој стигматизацији и тривијализацији. Медијско ширење негативних стереотипа и нетачних описа особа с проблемима менталног здравља изузетно погађа и дискриминише обољеле особе. Најчешћи негативни облици приказивања у медијима, а нарочито у филмовима и ТВ програмима, како болести, тако и болесних особа су:

• Стигматизација, предрасуде и генерализација – менталне болести су неизљечиве, обољели су „луди“, непредвидиви, беспомоћни, криминалци, насилни и опасни по околину, а особе с одређеном психичком болешћу показује исте симптоме и карактеризацију болести. Изгледају неуредно, запуштено и екстремно су болесни и неспособни да управљају својим животом;
• Искривљено и нетачно приказивање узрока и лијечења менталних болести, као и стручњака и здравствених услуга;
• Тривијализација – менталне болести се минимизирају, поједностављују и приказују мање „тешким“ него што то стварно јесу;
• У медијима се најчешће приказују менталне болести које ће произвести већи драматуршки учинак у јавности, (нпр. шизофренија), а рјеђе анксиозност и депресија као најчешћи поремећаји менталног здравља.

Овакви стигматизујући и стереотипни прикази поремећаја менталног здравља доприносе негативном ставу јавности према особама с психичким сметњама, а неке од њих су:

• За обољеле особе – самостигма која озбиљно нарушава самопоштовање и доводи до осјећања стида и изолације, што онемогућава цјелокупни опоравак. Неодговорно извјештавање код обољелих особа може изазвати узнемиреност и подстаћи их на штетна понашања;
• Нетачне информације јавност наводе да погрешно тумаче симптоме, дијагностиковање и лијечење менталних болести, посебно самодијагностиковање путем интернета;
• Тривијализација и минимизирање менталних болести у јавности може спријечити особе које осјећају симптоме да потраже помоћ у лијечењу.

Lisa Summer/Pexels

Како одговорно и етички извјештавати о менталном здрављу?

Утицај медија на увјерења широке јавности је огроман и немјерљив. Стога, одговорно и етичко извјештавање о менталном здрављу доприноси информисанијем и саосјећајнијем друштву које ће пружити подршку обољелим од менталних болести и подстаћи их да без стида и страха потраже помоћ. Одговорно извјештавање може побољшати комуникацију између медијских и здравствених професионалаца с обољелим особама, што може довести до позитивног исхода болести и смањења патње. При извјештавању о менталном здрављу, требало би водити рачуна о сљедећем:

• Првенствено се у потпуности едуковати о теми менталног здравља која се приказује и заснива искључиво на чињеницама и тачним подацима, а не на предрасудама и стереотипима. У супротстављању митовима и погрешним вјеровањима о менталном здрављу, развијање медијске писмености је од кључне важности.
• Пажљиво бирати ријечи и језик у приказу и избјегавати стигматизујућу и стереотипизирајућу терминологију која обезврјеђује, маргинализује и изолује обољеле особе;
• Консултовати медицинске стручњаке и релевантне ресурсе при извјештавању;
• Извјештавати на позититиван и проактиван начин којим ће се обољеле особе потаћи да потраже помоћ и дати им наду у успјешан опоравак.

У Босни и Херцеговини често се користи неприхватљива и стигматизујућа терминологија и приступ менталном здрављу. Приручник „Етичко извјештавање о менталном здрављу“ групе аутора, који је настао у оквиру „Пројекта менталног здравља у Босни и Херцеговини“, медијским и здравственим професионалцима пружа корисне смјернице у смислу етичког и одговорног извјештавања о темама менталног здравља, гледано с правног, медицинског и новинарског аспекта.

Уредила: Анида Сокол

У земљама са вишим степеном медијских слобода, већа је родна равноправност у медијима.

Медији имају значајну улогу у промоцији родне равноправности. Они одражавају, али и обликују друштвене обрасце, те je у том смислу важно нагласити принцип учешћа и приступа жена и маргинализованих заједница процесима одлучивања путем медија, те принцип заступљености жена и других маргинализованих заједница у медијском садржају. Обје области, и учешће и заступљеност у медијима, утврђене су прије скоро тридесет година доношењем Пекиншке декларације и Платформе за акцију, након које су израђене и бројне родно специфичне политике, мјере и механизми за провoђење родне равноправности у медијима.

На Западном Балкану, како наводе аутори извјештаја Медији и род, жене чине већи удио медијске популације од мушкараца, али већи број жена у медијима не значи повећање њиховог учешћа на руководећим позицијама. Напротив, руководећим позицијама у медијском сектору у Босни и Херцеговини доминирају мушкарци, нарочито кад су у питању медији са већим утицајем и стабилнијим финансијским моделима. Поред тога, у сферама од којих зависе медијске слободе, попут политике, економије и сигурносних снага, доминирају мушкарци, што такође утиче и на рад медија у БиХ. Новинарство као професија није отпорно на дискриминаторне праксе, али улога медија у промоцији родне равноправности је вишедимензионална, превазилази родну статистику унутар професије и тиче се свеукупне позиције и моћи медија да преобликују друштвени свијет у којем жене живе.

Упркос чињеници да жене чине половину укупног становништва у БиХ, те заслужују да буду једнако заступљене као и мушкарци, доступне анализе о заступљености жена у медијском садржају у БиХ, показују да се искуство и допринос жена узастопно миниминизира и смјешта у домен “лаких тема”, као што су забава и животни стил, што у коначници утврђује стереотипне родне улоге. Тренд “нестајања жена”, али и других маргинализованих скупина из медија, потврђен је и извјештајем Глобалног пројекта мониторинга медија из 2020. године, као и све мању заступљеност широког спректра тема које се тичу родне равноправности. Истраживања показују и да “медијско извјештавање о родно заснованом насиљу неријетко садржи стереотипне елементе, а посљедице су умањивање, оправдавање или готово прихватање насиља у домену традиције и културе”. Да БиХ генерално стагнира у области женских права, те да нема мјерљивог напретка за жене или припаднике/це маргинализованих група нарочито у домену стереотипног представљања, потврђује и УН Одбор за укидање свих облика дискриминације жена у посљедњем (ЦЕДАВ) Периодичном извјештају за 2019. годину.

Друштво са доминантно патријахалним обрасцима понашања какво је босанскохерцеговачно уједно је и најизазовније за рад на промјени перцепције и понашања кад је у питању дискриминација на основу рода. У том погледу, медији имају једну од најизазовнијих, али и најзначајнијих улога. Имајући у виду деценијски рад на међународном и локалном нивоу, успјешне инцијативе, међународне, али домаће законодавне оквире који нормирају забрану дискринимације, те подстичу медије на професионално извјештавање, остаје и даље континуирана потреба за рад на бољим медијским слободама, на стварању могућности да жене у медијима имају једнак третман у погледу плаћања, радног времена и сигурног радног окружења, те за рад на подизању свијести и одговорности медија у промовисању нестереотипних улога жена и мушкараца и отварања медијског простора за вишеструко дискриминисане жене.

Као подршка том раду, неки од корисних извора наведених у студији Савјета Европе “Медији и род” су:

• Савјет Европе. (2011). Конвенција о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици – Истанбулска конвенција.
• Препорука ЦМ/Рец (2013) 1 Комитета министара државама чланицама о родној равноправности и медијима
• Приручник за имплементацију Препоруке ЦМ/Рец(2013)1 садржи преглед добрих пракси и механизама за борбу против сексизма и других облика погрешног или лажног приказивања;
• Препорука ЦМ/Рец(2017)9 о родној равноправности у аудиовизуелном сектору.
• Препорука ЦМ/Рец(2019)1 о елиминацији сексизма из језика.

Овај текст је произведен уз подршку Савјета Европе и пројекта „Медијска и информациона писменост: за људска права и демократију“, у оквиру Акционог плана за Босну и Херцеговину 2018-2021. Финансирање Акционог плана осигурале су Норвешка и Луксембург. Мишљења изражена у овом тексту су искључиво ауторова и не одражавају нужно службену политику Савјета Европе.

Уредила: Анида Сокол

Да би се сексизам могао третирати, потребно је едуковати и учинити сензибилнијом ширу јавност о томе како га препознати и пријавити.

Сексизам, објектификација, стереотипи и понижавајући прикази жена које проналазимо у медијима у супротности су са начелом родне равноправности, те наносе дугорочну штету цјелокупном демократском друштвеном развоју. Посебно су штетни понижавајући и сексистички прикази који могу имати још израженије посљедице на жене из мањинских и/или маргинализованих заједница и потлачених група, те узрокује додатну стигматизацију и дискриминацију. Упркос узастопним упозорењима на сексистичко представљање жена у медијима, Босна и Херцеговина још увијек нема свеобухватну стратегију за укидање дискриминаторних стереотипа који прожимају сексистичке и мизогинистичке ставове у друштву, наводи УН ЦЕДАВ у посљедњем објављеном Периодичном извјештају за БиХ из 2019. године.

У Препоруци Савјета Европе о спречавању и борби против сексизма, ЦМ/Рец (2019)1, сексизам је дефинисан као било који чин, гест, визуални приказ, изговорене или писане ријечи, пракса или понашање темељено на идеји да је особа или скупина особа подређена због свог  пола. Сексизам се, наводи се у Препоруци, јавља у јавној или приватној сфери, било на мрежи или ван ње (онлајн или офлајн) са сврхом или учинком, између осталог, кршења урођеног достојанства или права особе или скупине особа, резултата у облику тјелесне, сексуалне, психолошке или друштвеноекономске штете или патње особе или скупине особа, стварања застрашујућег, непријатељског, понижавајућег или увредљивог окружења, те очувања или јачања родних стереорипа. Посебан дио ових препорука упућује на медије, при чему се сексизам у медијима препознаје као процес нормализације дискриминације. Сексизам у медијима се очитује кроз сексуалне, сексуализоване и расно одређене приказе и објективизацију жена, мушкараца, дјевојчица и дјечака, погрдно или тривијализујуће извјештавање о изгледу, облачењу и понашању жена, умјесто уравнотежене и информисане расправе о њиховим ставовима и мишљењима, кроз извјештавање и приказивање жена и мушкараца у стереотипним улогама унутар породице и заједнице. Сексизам у медијима је препознат и као неуравнотежена заступљеност и недостатак значајног учествовања жена у различитим професионалним и информативним улогама попут стручњака и коментатора. Сексизам није ограничен само на језик, него је присутан и визуелним елементима, али намјера му је увијек иста – појачавати увјерење о супериорности једног пола у односу на други.

Сексизам је свеприсутан у медијима у Босни и Херцеговини. У истраживању Савјета Европе и Европске уније о слободи изражавања у Босни и Херцеговини  наводи се да је Вијеће за штампу и онлајн медије у БиХ у периоду од 2015. до 2019. године разматрало 14 примједаба везаних за члан 4. говор мржње и хушкање на основу пола и сексуалне оријентације. Истраживања Медиацентра Сарајево о штетним наративима током Општих избора 2022. показују да се родни стереотипи користе и за дискредитацију кандидаткиња на изборима и да су присутни у медијима. Мета сексизма у медијима током КОВИД-19, напримјер, биле су и жене стручњаци, а новинарке су често мета мизогиних коментара на интернет порталима.

Због оваквих пракси потребно је континурано радити на едукацији новинара и новинарки о сексизму и равноправном представљању жена и мушкараца у медијима.

Поред тога потребно је едуковати и сензибилнијом учинити ширу јавност о томе како препознати и пријавити сексизам. Препорука 1555 (2002) Савјета Европе о приказу жене у медијима позива владе држава чланица да уведу концепт “сексизма”, те да, између осталог, имплементују програме који омогућавају већи приступ жена комуникацијским средствима и знању, посебно новим комуникацијским технологијама.

Овај текст је произведен уз подршку Савјета Европе и пројекта „Медијска и информациона писменост: за људска права и демократију“, у оквиру Акционог плана за Босну и Херцеговину 2018-2021. Финансирање Акционог плана осигурале су Норвешка и Луксембург. Мишљења изражена у овом тексту су искључиво ауторова и не одражавају нужно службену политику Савјета Европе.

Уредила: Анида Сокол

Иако технологија у својој базичној основи није дискриминаторна, приступ и коришћење технологија и медија се разликују ако сте мушкарац или жена, а нарочито ако сте у позицији вишеструке дискриминације, примјера ради, жена из руралног подручја или припадница етничке мањине.

Дигиталне вјештине у савременом добу су неизоставан алат у свакодневним активностима сваке особе, но приступ технологијама није омогућен на једнак начин мушкарцима и женама. УНЕСКО-ова евиденција о едукацији показује да жене и дјевојчице заостају за мушкарцима и дјечацима у тој области што доводи до неједнакости у приступу и кориштењу технологија – односно до родног дигиталног јаза. Родни дигитални јаз означава искљученост жена и мањинских заједница из процеса технолошког развоја што доводи до како информационог јаза, тако и до јаза разноликости. Приступ и кориштење дигиталних технологија је предуслов за потпуно уживање људских права и неопходан је алат за промоцију родне равноправности. Резолуција Европског парламента од 21. јануара 2021. о премошћавању дигиталног јаза између полова наглашава да дигитална транзиција не би смјела никога запоставити.

У контексту Босне и Херцеговине дигитални јаз се очитује као неједнак приступ професијама у дигиталном и повезаним секторима за жене. Постоји и одређена родна диференцијација у погледу извора информација од јавног значаја. Према студији Савјета Европе и Регулаторне агенције за комуникације из 2021. истакнуто је да жене мање посјећују новинске портале од мушкараца (42% наспрам 48%), мање користе отворени интернет (35% наспрам 41%). Кориштење друштвених мрежа за јавне расправе је више заступљено код мушкараца.

Као један од одговора на неравноправан положај жена формиран је 2017. године Покрет за феминистички интернет. Њихова мисија је да се интернет учини равноправнијим и то комбиновањем феминизма, технологије, умјетности и дизајна, те увођењем младих људи у развој етичке технологије. Много је препрека које стоје на путу смисленог приступа жена и дјевојчица дигиталном сектору и самосталном дјеловању у њему. Према студији ОЕЦД-а из 2018. неке од препрека су недостатак образовања и инхерентне предрасуде и друштвено – културне норме које женама и дјевојчицама умањују могућност да искористе оно што нуди дигитална трансформација. То даље доводи до ограничавања учешћа жена у свим секторима, укључујући и оне који су везани за инжењерство или производњу, што показује и извјештај УН Вумен из 2021. у коме је наведен податак да само 10% жена у БиХ имају образовање из машинства и електротехнике. О недовољној заступљености жена у сектору технологија говори и податак из студије Савјета Европе “Медији и род” да на пољу програмирања и конструисања технологија већином раде мушкарци.

Растући глобални проблем који се биљежи у дигиталном окружењу је повећана стопа насиља над женама на Интернету, а недостатак заштите женама које преживљавају насиље на Интернету се такође очитује као родна пристрасност у технологијама, што у коначници, подстиче даљу родну дискриминацију.

Да постоји потреба за родно осјетљиве технологије те смислено укључивање жена на свим нивоима технолошког развоја и употребе технологија говори и примјер интернетског претраживача Гугла. Тренутни језички модел који се у том претраживачу користи за програмирање репродукује штетне стереотипе о женама и дјевојчицама.

Уколико друштвене мреже и платформе за видео стриминг допуштају пристраност која штети корисницима, то се може диспропорционално одразити на жене и друге маргинализоване заједнице, посебно у земљама које су већ ускратиле простор и самосталност овим групама и гдје оснаживање жена није у складу са политичким интересима.

Да би се премостио дигитални јаз и омогућио једнак приступ дигиталним технологијама женама и мушкарцима, УН Вумен у својим политикама наводи препоруке у виду израде и провођења националне дигиталне стратегије те субвенционисање изградње капацитета и технолошких алата за жене у руралним подручјима и жене које су подложније сиромаштву.

Важно је подизати свијест и едуковати јавност о побољшању приступа жена технологијама као и њиховог положаја у овом сектору како би се зауставило уграђивање родне пристраности у технологије, јер уколико не дође до смисленог укључивања жена у процесе технолошког дизајна и имплементације, њихове потребе и искуства ће и даље бити невидљиве.

Неки од корисних извора који се тичу приступа технологији и дигиталног јаза наведени у студији Савјета Европе “Медији и род” су:

1. Girls who code и Women who code;
2. Ресурси за феминистички интернет;
3. Род и онлајн учешће жена;
4. Курсеви и ресурси за уродњавање: УНЕСКО, Род, медији, ИКТ и Родно освијештене политике у образовању Савјета Европе;
5. Изградња инклузивних редакција и дигиталних простора, практикум и материјали.

Овај текст је произведен уз подршку Савјета Европе и пројекта „Медијска и информациона писменост: за људска права и демократију“, у оквиру Акционог плана за Босну и Херцеговину 2018-2021. Финансирање Акционог плана осигурале су Норвешка и Луксембург. Мишљења изражена у овом тексту су искључиво ауторова и не одражавају нужно службену политику Савјета Европе.

Уредила: Анида Сокол

Дигитално окружење пресликава патријархалне норме и мизогинију који нормализују насиље над женама, укључујући онлајн насиље над новинаркама.

 Родно засновано насиље је распрострањена појава коју медији не представљају као друштвени проблем, а својим извјештавањем умањују тежину страдања жена и недостатак њихове самосталности. Истраживање ОСЦЕ-а из 2019. показује да је нешто мање од половине жена (48%) у Босни и Херцеговини доживјело неки облик насиља од своје петнаесте године, укључујући психичко, физичко, економско и сексуално насиље. Развојем информационо-комуникационих технологија отворен је још један простор за насиље над женама – у дигиталном окружењу. Било да је ријеч о сексуалном узнемиравању, осветничкој порнографији или сајбер прогањању, онлајн насиље је широко распрострањено, недовољно регулисано, али и недовољно тематизовано у босанскохерцеговачким медијима. Истраживање УН Вумен о медијском извјештавању о насиљу над женама из 2020. године не биљежи нити један случај извјештавања о онлајн или дигиталном насиљу у меинстрим медијима у БиХ.

Број онлајн напада на новинарке је у порасту, што показују подаци Удружења БХ новинара. Новинарке се нападају на друштвеним мрежама путем твитова, објава на Фејзбуку, у коментарима на објавама на интернету и на блоговима. Ови облици онлајн узнемиравања углавном се не баве садржајем текстова или прилога који су новинарке припремиле, већ деградирају новинарку као жену. Онлајн злостављање је најучесталији напад на новинарке у БиХ, али тешко га је истражити и процесуирати. Један од разлога, како наводе аутори извјештаја Медији и род, јесте што и платформе друштвених мрежа и видео стриминг сервиси одбијају преузимање одговорности. Поред тога, извјештаји упућују на праксу некажњивости напада на новинаре и новинарке у БиХ, нарочито онлајн пријетњи које тужилаштва одбаце јер, према њима, не садрже елементе кривичног дјела. Аутори извјештаја Медији и род додају да злостављачки садржаји остају доступни на интернету, што узрокује наставак трауме и пресликавање културе некажњивости из стварног живота у дигитално окружење.

У Босни и Херцеговини не постоји законодавни оквир који препознаје родно засновану природу злостављања и дезинформација које трпе новинарке и политичарке. Закон о равноправности полова прописује једнак приступ медијима без обзира на пол, забрањује дерогативан или понижавајући третман особа на основу њиховог пола и од медија тражи да промовишу равноправност полова, али, како наводе аутори извјештаја Медији и род, не даје посебну заштиту новинаркама и политичаркама. Да би се утврдили конкретни узроци злостављања и начин његовог ширења, аутори извјештаја говоре да би први приоритет требало да буде досљедно праћење и прикупљање података о онлјан злостављању. Поред институционалне подршке, која укључује и Агенцију за равноправност полова на нивоу државе и два ентитетска гендер центра, говоре да су важни и различити покрети и мјеста оснаживања и заштите након случајева злостављања, попут колегијалне мреже новинарки у Србији “Новинарке против насиља”, која редовно прати и објављује извјештаје и препоруке у вези са медијским извјештавањем о родно заснованом насиљу. У извјештају Медији и род се наводи да би и платформа за праћење мизогиног садржаја и родно заснованог насиља на интернету са механизмом пријављивања могла бити дјелотворан ресурс. Важно је радити са судовима и тужилаштвима у препознавању и сакционисању онлајн пријетњи, али и на едукацији читавог становништва о онлајн насиљу, те едукацији новинарки о томе како да препознају онлајн насиље, али и заштите се од онлајн насиља.

Овај текст је произведен уз подршку Савјета Европе и пројекта „Медијска и информациона писменост: за људска права и демократију“, у оквиру Акционог плана за Босну и Херцеговину 2018-2021. Финансирање Акционог плана осигурале су Норвешка и Луксембург. Мишљења изражена у овом тексту су искључиво ауторова и не одражавају нужно службену политику Савјета Европе.

Аутор: Нада Граховац

Међународни и домаћи прописи позивају на посебан опрез у извјештавању о дјеци и за дјецу.

Права дјеце су само потребе које дјеца имају на путу свог одрастања и те потребе захтијевају, између осталог, и адекватно медијско извјештавање за дјецу и о дјеци. Због изузетно важне улоге медија у промоцији права дјетета и посебно у остваривању тих права и њиховој заштити, и међународни и домаћи прописи позивају на посебан опрез у извјештавању о дјеци и за дјецу. Достојанство дјетета и његово право на заштиту мора се поштовати у свим ситуацијама па и у изборној кампањи.

Учешће дјеце у кампањи и њихова злоупотреба у политичке сврхе је питање које се поставља сваке двије године када се у Босни и Херцеговини (БиХ) одржавају избори. Нажалост, свједоци смо различитих активности у којима политички субјекти, због личне промоције укључују дјецу у своје предизборне активности, злоупотребљавају их само са једним циљем – да привуку пажњу и наклоност бирачког тијела, а медији то објављују.

Током 30 дана изборне кампање политички субјекти, у намјери да придобију наклоност бирача, у различитим активностима користе дјецу – злоупотребљавају их да остваре своје циљеве на шта је, током кампање за Опште изборе 2022. године, упозорила и Централна изборна комисија БиХ. Они су позвали политичке субјекте, кандидате, медије и јавност да не чине радње које доводе до повреде права дјеце током изборне кампање, те указујући на родитељску одговорност за довођење дјеце на окупљања и непотребна излагања. Правила за поступање, због сумње да је дошло до повреде права дјетета емитовањем медијског садржаја, дефинисана су медијским законима и кодексима који треба да обезбиједе заштиту дјетета од потенцијалне штете коју може да проузрокује медијско извјештавање.

Тако је Кодексом о аудиовизуелним медијским услугама и медијским услугама радија Регулаторне агенције за комуникације забрањена свака злоупотреба малољетника у садржајима пружалаца медијских услуга и посебно је забрањено кориштење малољетника у политичке сврхе. За учешће малољетника у програму потребна је сагласност родитеља. С обзиром на то да је Кодексом забрањена свака злоупотреба малољетника у садржајима пружалаца медијских услуга и посебно њихово кориштење у политичке сврхе, евентуална сагласност родитеља не искључује одговорност пружаоца медијске услуге за емитовани садржај. Свако непоштовање или кршење одредби Кодекса подлијеже санкцијама у складу са Законом о комуникацијама. Електронски медиј има право да одбије објаву плаћеног политичког оглашавања ако „оглашавање укључује злоупотребу дјеце у политичке сврхе у складу са међународним стандардима“, или „ако је оглашавање у супротности са осталим прописима Регулаторне агенције за комуникације“ и да затражи мишљење Регулаторне агенције за комуникације. Агенцији се може обратити и политички субјект чији је оглас одбијен. И у једном и у другом случају Регулаторна агенција ће издати обавезујуће мишљење у вези са садржајем у року од 48 сати.

С обзиром на то да се наведена правила односе само на плаћено политичко оглашавање у електронским медијима, а да се емитовање садржаја о учешћу дјеце у политичкој кампањи све више усмјерава на онлајн медије, то су правила за поступање у тим медијима дефинисана Кодексом Вијећа за штампу и онлајн медије. Кодекс има за циљ да постави основе система самоуређивања у штампаним и онлајн медијима, који ће бити сматрани морално обавезујућим за новинаре, уреднике и издаваче штампаних и онлајн медија. Кодексом се уређује да су у поступању са дјецом и малољетницима, новинари и уредници дужни да буду крајње обазриви, да поштују добре обичаје и Конвенцију Уједињених нација о правима дјетета и да полазе од најбољег интереса дјетета, а поступање Вијећа, када је у извјештавању дошло до кршења одредаба кодекса, а тиме и до повреде права дјетета, дефинисано је чланом 24.

Поставља се питање да ли је заиста искључива одговорност на родитељима, коме то родитељи дају сагласност за учешће дјеце у предизборним активностима политичких субјеката? Има ли систем механизме да заштити дјецу од злоупотребе у овим активностима и колико медији поштују оно што им је кодексима и законом прописано, а односи се на права и заштиту дјеце?

Конвенција о правима дјетета обавезује

Прихватајући Конвенцију о правима дјетета, држава је преузела и обавезу и одговорност да предузме све потребне законодавне, административне и остале мјере како би осигурала остваривање сваког права из Конвенције за свако дијете (члан 4).

Обавеза државе да „ће предузети“ одговарајуће мјере не оставља простор за процјену да ли ће и које мјере предузети, већ  обавезује на предузимање „свих одговарајућих мјера“. Да би систем одговорио на потребе дјеце и осигурао њихово право на заштиту, под „свим одговарајућим мјерама“ подразумијева се цијели низ мјера и активности у различитим ресорима, укључујући и законодавну активност, програме превенције и услуге за подршку дјеци, одговарајућу помоћ родитељима у остваривању одговорности за подизање дјетета, обавезан мултидисциплинаран приступ, едукацију дјеце и одраслих који раде са дјецом, подизање свијести о посљедицама на развој и одрастање дјетета. Остваривање права дјеце на заштиту од различитих облика насиља, укључујући и злоупотребу дјеце и друге облике понижавајућег поступања, захтијева системска рјешења, законом јасно утврђена права која дјеца имају у складу са Конвенцијом и ефикасне механизме за заштиту законом утврђених права. Према Конвенцији (члан 19) дијете има право на заштиту од сваког облика насиља, злостављања, занемаривања, злоупотребе и експлоатације. И управо, прихватајући преузете обавезе, а на основу члана 19 Конвенције, потписан је Протокол о поступању у случају насиља, злостављања и занемаривања дјеце чији је основни циљ заштита дјеце од свих облика насиља. Протокол дефинише различите облике насиља, укључујући и злоупотребу дјетета, те процедуре поступања у свим случајевима пријаве или сазнања да је дијете жртва неког облика насиља.

Кад говоримо о различитим облицима насиља, злостављања и занемаривања дјеце, данас су примјетни значајни помаци, не само у нормативном дијелу већ и већој осјетљивости свих субјеката заштите у препознавању различитих облика насиља, њиховом пријављивању и процесуирању. Међутим, право дјетета на заштиту од злоупотребе, на жалост, у пракси још увијек није препознато као једно од основних права дјетета, што за посљедицу има изостанак потребног одговора  на потребе дјеце и њихово право на заштиту од злоупотребе уопште, па и у изборној кампањи. Злоупотреба дјеце је свако кориштење дјеце у одређеним активностима одраслих противно интересима дјеце и „постојаће онда када та лица усмјере активности на начин да то буде у корист других лица, а не искључиво у сврху остваривања права дјетета. Када, дакле, сврха укључивања дјетета није да оно оствари своје право„. При томе је врло важно правити разлику у остваривању права дјеце на партиципацију и учешће у политичком животу, на које они имају право, и њихове (зло)употребе у тим активностима.

Према Конвенцији, дијете је субјекат права и има право на слободу мишљена, савјести и вјероисповијести, право на слободу удруживања и слободу мирног окупљања, право на приступ информацијама. Право дјетета на партиципацију, као један од основних принципа Конвенције, признаје дјетету право да слободно изрази своје мишљење о свим питањима која га се тичу.

Међутим, поступци у којима је присутно „манипулисање одраслих дјецом, стављање дјеце у ситуације у којима им се каже шта могу да кажу, или се дјеца излажу ризику од причињавања штете приликом учешћа, нису етички поступци и не могу се схватити као примјена члана 12“.

Остваривање права дјетета на партиципацију, коју је држава дужна обезбиједити, могуће је само под условом ако су сви процеси у којима учествује дијете, између осталог „транспарентни и информативни, добровољни, с поштовањем, релевантни, прилагођени дјеци, безбједни и осјетљиви на ризике“, наводи се у општим коментарима Комитета за заштиту дјетета. С обзиром на то да се ради о основним захтјевима који се морају обезбиједити у примјени члана 12, то изостанак било којег од наведених захтјева доводи у питање остваривање права дјетета на партиципацију и оставља могућност за злоупотребу.

У свим активностима које се односе на дјецу, првенствено се мора водити рачуна о најбољим интересима дјетета. То је један од основних принципа Конвенције који је истовремено и право дјетета и основни правни принцип и правило поступања. Принцип најбољих интереса дјетета треба да осигура потпуно и стварно остваривање свих права из Конвенције за свако дијете, јер „потпуна примјена института најбољих интереса дјетета захтијева развој приступа заснованог на правима који укључује све актере, ради осигурања холистичког физичког, психолошког, моралног и духовног интегритета дјетета и промоцију његовог људског достојанства“.

Родитељи и школе

Родитељи, наводи се у преамбули Конвенције о правима дјетета, имају превасходну одговорност за подизање и развој дјетета. Најбољи интереси дјетета ће бити њихова основна брига (члан 18). Државе чланице дужне су поштовати одговорности, права и дужности родитеља у усмјеравању и савјетовању дјетета у остваривању права признатих Конвенцијом, у складу са развојним могућностима дјетета (члан 5).

С обзиром на то да су родитељи најважнији у одрастању дјетета, и њихова је одговорност посебно наглашена. Родитељи могу са својом дјецом проводити слободно вријеме на начин који је, према њиховом мишљењу, најбољи за њихову породицу, али истовремено морају преузети и одговорност јер су „најбољи интереси дјетета њихова основна брига“ за ризике које јавни скупови носе и који могу довести до угрожавања безбједности дјетета, његове приватности и његових најбољих интереса.

Родитељска је одговорност да у сваком појединачном случају, у зависности од развојних могућности дјетета и његове зрелости, и уз обавезно учешће дјетета, процијени да ли је учешће дјетета у тим активностима заиста у његовом интересу, и да ли ће се и како, учешће у тим активностима одразити на дијете, не само данас, већ дугорочно.

Школа је васпитна и образовна установа.

Образовање, на које свако дијете има право, мора да буде усмјерено на дијете, прилагођено дјетету у пуном смислу те ријечи и усмјерено на развој поштовања људских права и основних слобода. Захтјев Конвенције и посебно члан 19 је успоставити систем који ће за свако дијете обезбиједити заштиту од сваког облика насиља, злостављања, занемаривања, злоупотребе, експлоатације и сваког другог начина на који се може повриједити дијете.

У Босни и Херцеговини право дјетета на заштиту од злоупотребе у политичке сврхе није на одговарајући начин уређено у свим законима о основном образовању, а ова област је генерално недовољно тематизована у стручним дискусијама и анализама.

Тамо гдје је право на заштиту од злоупотребе нормирано, потребно је појаснити широј јавности како и до које мјере се односи и на право дјетета на заштиту од злоупотебе у политичке сврхе.

Права и дужности ученика у васпитно-образовним установама у Републици Српској утврђена су Законом 2017. године, а до тада је било уређено само питање њихове одговорности и то због повреде обавеза које законом нису биле уређене. Члан 73 Закона о основном  васпитању и образовању Републике Српске утврђује да „ученик има право на заштиту од сваког облика насиља, злостављања, занемаривања и злоупотребе“.

Поред тога, у овом контексту, значајне су одредбе:

– школа је дужна обезбиједити ефикасне механизме заштите, члан 8 тачка 4.

– директор школе обезбјеђује заштиту права ученика, члан 152.

– директор школе предузима мјере заштите права ученика, члан 152.

– у школи није дозвољено политичко организовање и дјеловање, члан 12.

Оквирним законом о основном и средњем образовању у Босни и Херцеговини у школама се забрањује дјеловање политичких странака и њихових подмладака, а сви учесници васпитно-образовног процеса дужни су предузимати потребне мјере заштите права ученика. Директну повезницу са Смјерницама за поступање у случају насиља над дјецом у БиХ проналазимо у Закону о основном одгоју и образовању Кантона Сарајево.

Поред тога, право дјетета на заштиту приватности /члан 16. Конвенције/ захтијева од школе да обезбједи и ефикасне механизме за заштиту приватности дјетета у васпитно образовним установама. С тим у вези школа је, између осталог, дужна прибавити сагласност родитеља за фотографисање дјеце у активностима школе, а фотографије дјеце може користити само ако за то има писмену дозволу родитеља и то само у сврхе за које је родитељ дао дозволу. С обзиром на то да скупови са страначким обиљежјем нису активности школе, то школа не може тражити сагласност родитеља за учешће дјеце у тим активностима, па самим тим, сагласност родитеља за фотографисање дјеце никако се не може довести у везу са тим активностима.

У оквиру јединственог система за заштиту од насиља, заштита дјеце од злоупотребе уопште, па и у политичке сврхе, захтијева да се, у одговарајућим поступцима, у различитим ресорима, поступак утврђивања одговорности оних који су злоупотријебили дијете и доношење одговарајућих одлука за заштиту права и интереса дјетета проводи у складу са секторским законима у зависности од тога ко је починилац и ко је злоупотријебио дијете и дефинисаним протоколима (кодексима) поступања.

Подручје злоупотребе дјеце у политичке сврхе у Босни и Херцеговини недовољно је истражено, а законска регулатива неуједначена и непрецизна. Због тога је неопходно у што скоријем времену укључити све значајне актере у овој области на заједничко и координисано дјеловање у сврху заштите дјеце од политичких злоупотреба.

Текст је настао као допринос Данима медијске и информационе писмености у БиХ, у сарадњи са Медиацентром Сарајево, Транзишнс (Transitions) из Прага и Регулаторном агенцијом за комуникације, те уз подршку Програма за промоцију транзиције Владе Републике Чешке. Текст је скраћена верзија шире правне анализе аутора.

Извор: Медиацентар Сарајево