медијско образовање

Дигитални медији, појачани појавом генеративне вјештачке интелигенције и нових технологија, све снажније обликују начин на који људи налазе, тумаче и дијеле информације. У којој мјери и на који начин националне политике земаља чланица УНЕСКО препознају ове трендове и како припремају младе за живот у све сложенијем медијском окружењу питања су на која одговара глобално истраживање стања медијске и информационе писмености (МИП) које је УНЕСКО спровео од фебруара до јуна 2025. године.

УНЕСКО-ова анализа глобалног стања медијске и информационе писмености Медијска и информациона писменост за све: превазилажење празнина која је обухватила 194 државе чланице УНЕСКО-а, установила је сљедеће:

Већина држава не интегрише МИП систематски у своје образовне системе сходно УНЕСКО-вим стандардима.

На глобалном нивоу, елементе МИП-а, како их дефинише УНЕСКО, у националне системе формалног образовања интегрисале су 84 од 194 земље (43%), 56 земаља (29%) је интегрисало искључиво елементе који се односе на дигиталну писменост, док 43 земље (22%) уопште нису интегрисале МИП.  За 11 земаља (6%) није било довољно доступних података да би се извршила адекватна анализа ситуације.

Већина (56) од укупно 84 земље које су уврстиле одређене аспекте МИП-а у школске курикулуме третирају наставу МИП-а као обавезну наставну компоненту, 11 као изборну и једна као ваннаставну активност, док у 16 земаља није било довољно доступних података за анализу ситуације.

Оно што нарочито привлачи пажњу јесте чињеница да огромна већина земаља (75) примјењује кроскурикуларни приступ што значи да се МИП не изучава као самосталан предмет, већ у оквиру више различитих наставних предмета. Овакав приступ има одређене предности и недостатке. С једне стране, изучавање МИП-а у оквиру неколико предмета може помоћи ученицима да боље сагледају значај МИП-а у различитим доменима друштвеног живота, али исто тако може довести до његове маргинализације и запостављања. С тим у вези, УНЕСКО препоручује примјену мјешовитог приступа који подразумијева изучавање МИП-а у оквиру самосталног предмета, али и у склопу више наставних предмета.

Многе земље поистовјећују медијско образовање са стицањем дигиталних вјештина, запостављајући развој критичког мишљења.

Овакав, сужени вид интеграције МИП-а у школске курикулуме, најзаступљенији је у региону Азије и Пацифика, нешто мање у афричким земљама, затим у арапским држава, те знатно мање у Латинској Америци са Карибима, Европи и Сјеверној Америци.  Већина од укупно 56 земаља које су у национални систем формалног образовања интегрисале само оне елементе МИП-а који се односе на дигиталне (техничке) вјештине, изучава МИП у оквиру самосталног предмета и то најчешће у оквиру средњошколског образовања.

Постоје велике разлике по питању стања МИП-а у различитим дијеловима свијета.

Док је 91% земаља у Европи и Сјеверној Америци интегрисало МИП у школске курикулуме, дотле је овај удио у другим дијеловима свијета далеко нижи.

С друге стране, док се 9 од 17 земаља, које су усвојиле циљане стратегије развоја МИП-а, налазе у Европи и Сјеверној Америци, ниједна од афричких или арапских земаља није предузела такав корак.

МИП се најчешће учи у основним и средњим школама.

Од укупно 84 земље које су интегрисале МИП у националне системе формалног образовања 82 су то учиниле кроз средњошколско образовање, 71 кроз основно образовање, а свега 17 земаља у оквиру високог образовања. Из ових података видљиво је да поједине земље укључују МИП у два или три образовна нивоа.

Укључивање МИП-а у националне политике многих земаља указује на то да МИП све више добија на значају, међутим и даље су присутне велике разлике у различитим дијеловима свијета.

171 од 194 УНЕСКО чланице препознала је важност МИП компетенција у оквиру својих националних политика, најчешће у оквиру ширих стратегија везаних за образовање, дигиталну трансформацију, развој, безбиједност, изборни процес и сл. Само 17 земаља усвојило је циљане стратегије развоја МИП-а, од којих 16 земаља, третирају ову област на хибридни начин: самостално и у контексту других стратегија и политика.

Премда већина УНЕСКО чланица укључује МИП у своје националне политике, то не имплицира да дата земља нужно интегрише МИП у свој образовни систем. Анализа показује да земље које су усвојиле циљане или хибридне МИП политике чешће интегришу МИП у образовни систем. 70% од 17 земаља које су усвојиле циљане или хибридне стратегије МИП-а интегрисало је МИП у систем формалног образовања, што сугерише да је управо овакав приступ најпоузданији начин да се МИП систематски укључи у наставни процес. С друге стране, земље које третирају МИП искључиво кроз хоризонталне политике (укључујући и образовне) обично интегришу МИП у школске курикулуме само у ужем смислу, дајући предност техничким компетенцијама, занемарујући критичко мишљење, грађански активизам, етично креирања садржаја и сл.

УНЕСКО појашњава да циљане стратегије развоја МИП-а не смију бити изоловане, него да морају произилазити из ширих оквира јавних политика и надовезивати се на релевантне националне, регионалне и међународне развојне циљеве.

Анализа је такође показала да су, у већини случајева, институције власти укључене у процес интегрисања МИП-а у јавне политике и образовни систем, те да су најбољи резултати у овом погледу видљиви у земљама у којима представници власти сарађују са другим актерима као што су међународне и невладине организације, образовне институције, приватни сектор, медији и др.

О којим празнинама је ријеч и како их превазићи?

Шаролика слика свијета по питању стања МИП-а, у којој Латинска Америка и Кариби, Азија и Пацифик, арапске државе и Африка по свим параметрима, више или мање, заостају за Европом и Сјеверном Америком, непостојећа, неадекватна и/или несистематична интеграција МИП-а у националне системе формалног образовања, слаба заступљеност циљаних и хибридних стратегија развоја МИП-а сугеришу да свијет још увијек није у довољној мјери препознао важност МИП-а.

Како би наведене празнине заиста биле превазиђене и како би знања и вјештине из области МИП-а систематски допрле до ученика на свим образовним нивоима, у свим регијама свијета, неопходно је да сви актери учествују и сарађују: институције власти, школе, цивилно друштво и међународни партнери.

То је безмало једини начин да “млади на којима свијет остаје” развију критичко мишљење, способност процјењивања вјеродостојности информација, као и способност да безбиједно, одговорно и ефикасно плове дигиталним водама.

Британски национални акциони план за медијску писменост Безбједна и информисана дигитална нација (2026–2029) (A Safe, Informed Digital Nation 2026-2029) представља стратешки оквир Владе Уједињеног Краљевства за јачање медијске и дигиталне писмености грађана у условима убрзане дигитализације и ширења дезинформација. Документ полази од става да медијска писменост мора постати саставни дио свакодневног живота, јер обликује начин на који комуницирамо, приступамо информацијама и учествујемо у демократским процесима.

Визија и контекст

Визија плана је да „свако у Уједињеном Краљевству има вјештине да се самоувјерено креће интернетом и доноси одлуке засноване на вјеродостојним информацијама из онлајн извора“. Медијска писменост дефинише се широко: обухвата критичко промишљање онлајн садржаја, разумијевање рада вјештачке интелигенције и алгоритама платформи, бригу о личним подацима и свијест о стварним посљедицама дигиталног понашања. Акциони план истиче да се медијска писменост не своди на избјегавање опасности, већ да укључује коришћење позитивних потенцијала дигиталног окружења: подстицање радозналости, креативности, нових интересовања и повезивање с другима.

Влада препознаје да унапређење медијске писмености помаже у сузбијању дезинформација, јачању повјерења у медије и владавину права, подршци вакцинације, смањењу утицаја токсичног садржаја и спречавању онлајн насиља над женама и дјевојчицама. У том контексту, важну улогу имају Закон о безбједности на интернету из 2023. године (Online Safety Act), као и британски медијски регулатор Офком (Ofcom), надлежан за регулисање онлајн безбједности и промовисање медијске писмености.

Институционални оквир и принципи

Носилац Акционог плана је Министарство за науку, иновације и технологију (Department for Science, Innovation and Technology – DSIT), уз кључну улогу Министарства образовања (Department for Education – DfE) и Министарства за културу, медије и спорт (Department for Culture, Media and Sport – DCMS), као и других ресора. Влада наглашава да регулација мора да иде „руку под руку“ са образовањем: правна заштита од штетних садржаја није довољна без систематског подизања компетенција грађана.

Акциони план је заснован на три принципа:

1. Подршка људима „тамо гдје јесу“– кроз школе, библиотеке, локалне услуге и друге „повјерљиве“ просторе, користећи постојеће алате, партнерства и канале комуникације.
2. Дијељење и коришћење онога што функционише – ослањање на доказе, размјену знања с Офкомом и другим организацијама, избјегавање дуплирања активности и прилагођавање новим ризицима, укључујући AI.
3. Укључивање свих актера – владе, индустрије, образовања, цивилног друштва, породица и заједница – уз јасно разграничене улоге и одговорности.

Четири приоритетне области дјеловања

Акциони план дефинише четири приоритетна подручја за период 2026–2029, уз конкретне мјере и очекиване исходе.

1. Подизање свијести о значају медијске писмености и подршка приступу поузданим информацијама

Циљ је да до 2029. већи број људи умије препознати дезинформације и зна пронаћи поуздане изворе информација. Мјере укључују: посебну комуникациону кампању за родитеље и старатеље; јачање улоге „поузданих гласова“ као што су Национална здравствена служба (National Health Service – NHS), изборна комисија и јавни сервиси; подршку локалном новинарству кроз Стратегију развоја локалних медија (Local Media Strategy); разматрање обавезе јавног сервиса BBC‑ja да систематски доприноси медијској писмености; олакшавање приступа провјереним здравственим информацијама и подршку грађанима у препознавању онлајн превара.

2. Припрема дјеце и младих за дигиталну будућност

Други приоритет усмјерен је на развој критичког мишљења и сигурних онлајн навика код дјеце и младих, али и на јачање компетенција одраслих који их прате. План предвиђа јачање медијске писмености у националном курикулуму, обавезну примјену ажурираног наставног плана и програма у свим школама, подршку развоју напредних дигиталних вјештина ученика средњих школа, јасније смјернице за безбједност ученика у образовању (Keeping Children Safe in Education – KCSIE) у контексту нових онлајн ризика, улагање у Национални центар за рачунарство (дигитална и AI писменост наставника), обуке наставника за теме екстремизма и мизогиније, развој Центра за онлајн безбједност дјеце (Kids Online Safety Hub) за родитеље и старатеље као подршка њиховим напорима да заштите дјецу онлајн и интеграцију медијске писмености у рад са омладинским радницима. Осим тога, наглашава се потреба да ученици уче о deepfake садржајима у оквиру здравственог, емоционалног и сексуалног образовања.

3. Јачање локалних иницијатива и подршка рањивим групама

Трећи приоритет препознаје важност локалних заједница и „добро познатих“ мјеста као што су библиотеке и омладински клубови, гдје се грађани осјећају сигурније да уче и вјежбају дигиталне вјештине. У том погледу, акциони план предвиђа тренинге и развој практичних алата за оснаживање локалних власти у погледу суочавања са штетним онлајн информацијама и дигиталним пријетњама, наставак финансирања програма за друштвену кохезију (Common Ground Resilience Fund), улагање у пројекте медијске писмености кроз Фонд за иновације дигиталне инклузије (Digital Inclusion Innovation Fund) и подршку пројектима који се баве антисемитизмом у образовању и јачањем медијске писмености. Офкомова Стратегија медијске писмености и мрежа Разумијевање медија (Making Sense of Media) препознате су као кључни канали за координацију локалних интервенција.

4. Кохерентан приступ државе и међусекторска координација

Четврти приоритет бави се управљањем и координацијом: циљ је да медијска писменост буде уграђена у релевантне стратегије владе (дигитална инклузија, борба против насиља над женама и дјевојкама, омладинска политика, здравље мушкараца и жена), те да различити актери – министарства, локалне власти, Офком, универзитети, школе, библиотеке, медији, онлајн платформе и НВО – дјелују усклађено. План предвиђа редовне сусрете креатора политика и регулатора ради размјене увида о дезинформацијама, јачање заједничке базе доказа о утицају обмањујућег садржаја, размјену резултата истраживања и подстицање коришћења Офкомовог евалуационог приручника (Ofcom Evaluation Toolkit) за евалуацију пројеката медијске писмености.

За безбједну и информисану дигиталну нацију

На крају, Акциони план наглашава да је изградња „безбједне и информисане дигиталне нације“ дугорочан процес који захтијева континуирано праћење, прилагођавање и обнову мјера у складу с технолошким и друштвеним промјенама. Влада преузима улогу координатора и покретача, али јасно поручује да успјех зависи од тога да сви актери – од регулатора и школа, преко медија и платформи, до породица и локалних заједница – препознају медијску и дигиталну писменост као заједнички приоритет и систематски је уграђују у своје политике, програме и праксу.

Приказ оригиналног научног рада проф. др Иване Сиврић и доцента Ивоне Чарапине Зовко „Ставови наставника о улози медија у образовању“. Рад је објављен у зборнику радова с научног скупа „Актуелизација и популаризација науке кроз медије“, одржаног 2022. у Мостару, у организацији Универзитета у Мостару, Федералног министарства образовања и знаности/науке и Института друштвених наука „Иво Пилар“ – подручни центар Осијек.

Поред уводних објашњења која се тичу саме дефиниције и концепта медијске писмености, рад представља резултате истраживања које се бави перцепцијом учитеља/наставника Херцеговачко-неретванског кантона о медијским навикама дјеце и младих које образују те њиховим ставовима о важности и заступљености вапитања за медије у основним школама.

Истраживање спроведено путем онлајн анкете на одговарајућем узорку од 36 наставника и учитеља показало је да се највећи број учитеља/наставника повремено суочава с појавом медијског насиља код дјеце (42%). Највећи број њих (83%) сматра да дјеца проводе превише слободног времена уз савремене медије, док већина испитаника (61%) сматра да су вријеме које дјеца проводе уз медије, као и квалитет садржаја који конзумирају пресудни за изражавање ризичних понашања међу вршњацима. С тим у вези, највећи број испитаника (80%) сматра да постоји оправдана потреба за едукацијом наставника о медијском васпитању, и то превасходно наставника матерњег језика, информатике и физичког васпитања који се сматрају најпозванијим за преношење ове врсте знања и вјештина у систему формалног образовања.

Имајући у виду резултате истраживања, ауторка заговара потребу укључивања медијског васпитања у систем формалног и неформалног образовања у Босни и Херцеговини, као и непрекидни рад на медијском образовању наставника/учитеља.

Рад можете потражити овдје на страницама 67-95.

Приказ рада „Популаризација медијске културе и васпитања за медије“ аутора проф. др Златка Милише. Рад је објављен у зборнику радова с научног скупа „Актуелизација и популаризација науке кроз медије“, одржаног 2022. у Мостару, у организацији Универзитета у Мостару, Федералног министарства образовања и знаности/науке и Института друштвених наука „Иво Пилар“ – подручни центар Осијек.

Полазећи од снажног утицаја који медији остварују на обликовање погледа на свијет и преференција код дјеце и младих, Милиша у свом пленарном излагању констатује како васпитање за медије и медијска култура, схваћена као критичко испитивање улоге медија у ширем друштвеном контексту, требају бити интегрисани у савремени школски курикулум. Исходи интегрисања овако конципираног приступа медијској култури и медијском васпитању били би усвајање рефлексивно-критичког става код дјеце и младих, способност критичке анализе симболичких значења медијских садржаја, расвјетљавање улоге доминантних образаца у култури, све до откривања политичких аспеката медијских порука.

Препорука аутора је да медијска култура и васпитање за медије у систему формалног образовања буду заступљени и кроз учешће дјеце и младих у практично-стваралачком медијском раду као што су школски листови, новинарске радионице, изложбе, креирање видео-игара, стрипова, репортажа итд. што се сматра нарочито корисним за развијање способности деконструкције медијских порука.

Аутор посебно истиче значај врхунских дјела свјетске књижевности за рефлексивно-критичко (алтернативно) пропитивање стварности, не само из угла дјеце и младих, него и шире јавности.

Рад можете потражити овдје на страницама 13-26.