Да ли и ви све чешће имате утисак како ваш мобилни телефон или ваш рачунар слушају шта говорите и излазе у сусрет вашим потребама и прије него што сте „угуглали“ кључну ријеч у претраживач? Или да Google (Гугл) региструје сваки ваш корак и сваку вашу ријеч, потпуно игноришући ваше право на приватност? Како је то могуће? Како и зашто смо дотле дошли? И куда нас то води?
Одговоре на ова питања даје нам Шошана Зубоф (Shoshana Zuboff), професорица на Харвард Бизнис Скул (Harvard Business School) у књизи Доба надзорног капитализма (The Age of Surveillance Capitalism) објављеној 2019. године.
Већ сама дефиниција појма надзорни капитализам даје нам одговоре на нека од ових питања. Наиме, једна од дефиниција надзорног капитализма гласи да је у питању „нови економски поредак који подразумијева присвајање људског искуства као бесплатне сировине за прикривену пословну праксу ископавања података, предвиђања и продаје“. Надзорни капитализам, који је у научној литератури означен и као технофеудализам, представља појаву без историјског преседана, са својим специфичним сировинама, производима и производним средствима, која је одређеном уском броју предузетника (технократа) омогућила невиђену акумулацију богатства, знања и моћи.
Сировина која покреће велику машинерију надзорног капитализма је тзв. бихевиорални вишак, то јест дигитални подаци и трагови о свим активностима које обављамо у виртуелном и физичком простору. Средства за производњу на која се ослањају надзорни капиталисти су вјештачка интелигенција, машинска интелигенција и неуронска мрежа, који се користе за креирање тзв. прогностичких производа, односно информација о томе шта ћемо мислити, радити, осјећати данас, ускоро и касније.
Надзорни капитализам можемо означити и као покрет који почива на „збацивању људског суверенитета“ и који тежи „наметању новог колективног поретка заснованог на потпуној извјесности“.
Кад и гдје настаје надзорни капитализам?
Премда фактори који су довели до настанка надзорног капитализма, неолиберални капитализам и индивидуализација, сежу још у доба прве модерности крајем 19. и почетком 20. вијека, можемо рећи да је доба надзорног капитализма, или тзв. треће модерно доба настало у сам освит 21. вијека у Сједињеним Америчким Државама. Његови почеци везани су за Гуглов одговор на финансијску кризу која је у априлу 2000. године захватила Силицијумску долину, па и сам Гугл. У атмосфери ванредног стања, Гуглови оснивачи, Лари Пејџ (Larry Page) и Сергеј Брин (Sergey Brin) одлучили су да напусте политику упорног и јавног противљења коришћењу своје инфраструктуре и услуга за потребе оглашавања. Трпећи све веће притиске инвеститора који су захтијевали да фирма остварује веће приходе, 2002. године Гугл увиђа да гомила ситних и наизглед безначајних података о нашем онлајн понашању, тзв. бихевиорални вишак, може послужити као сировина за добијање уносних прогностичких производа за потребе оглашивачке индустрије. Гугл тако прави заокрет у својој пословној филозофији од услуживања ка надзирању својих корисника, од њиховог третирања као самосвјесних индивидуа, које имају специфичне жеље и потребе, до опхођења према корисницима као извору бесплатне сировине, која се веома скупо може продати оглашивачима, политичким кандидатима, обавјештајним службама и сл.
Друштвене мреже – рудник дијаманата надзорног капитализма
Родоначелник надзорног капитализма је Гугл, а након Гугла услиједили су Фејсбук (Facebook), Мајкрософт (Microsoft), Амазон (Amazon) и донекле Епл (Apple).
Под вођством Шерил Сандберг (Sheryl Sandberg), која је са позиције Гуглове потпредсједнице глобалне онлајн продаје и пословања 2008. године преузела позицију Фејсбукове извршне директорице, Фејсбук се од платформе за друштвено умрежавање претворио у рекламног џина. Сандбергова је схватила да „Фејсбусков друштвени дијаграм представља баснословни извор бихевиоралног вишка, те да би се вјештом манипулацијом Фејсбукове културе интимности и дијељења тај бихевиорални вишак могао искористити не само да би се одговорило на тражњу, него да би се створила тражња“.
Надзорни капиталисти прикупљају и располажу нашим личним подацима, грубо кршећи нашу приватност, кријући се иза бесмислених и бескрајно дугачких политика приватности и онлајн уговора о условима пружања услуга које нико не чита. Ти подаци се укрштају, обрађују и претварају у прогностичке производе за потребе предузећа, различитих служби, влада и сл. на тржиштима будућег понашања. Ауторка констатује како након 2000 г. Гуглово гесло гласи да корисници више нису сврха сами по себи, него средство за постизање туђих циљева.
И баш као што се индустријски капитализам 19. и 20. вијека развијао на уштрб природе, тако се и надзорни капитализам, зарад својих економских циљева, развија по цијену пустошења и уништавања људске природе: људског достојанства, приватности, интегритета, самосвијести и права на одлучивање.
Усљед свега наведеног, ауторка наговјештава да дигитална будућност какву кроје надзорни капиталисти није скројена по мјери човјека. Ако су процеси алијенације започели у доба прве и друге модерности, можемо слободно рећи да ће ти процеси у ери треће модерности доживјети кулминацију, удаљавајући човјека не само од других, већ и од самог себе.
Да ли концепт медијске и информационе писмености нуди одговоре на ове проблеме, или су нам потребна и нека друга, систематска рјешења?