Из дана у дан свједочимо томе како интернет, друштвене мреже и вјештачка интелигенција (ВИ) снажно утичу на обликовање наших приватних и друштвених живота. Један од тих амбивалентних, снажних утицаја који привлачи све већу пажњу научне и стручне јавности и међународних организација широм свијета односи се на утицај дигиталних технологија на изборни и друге демократске процесе.
Друштвене медије је у 2023. години користило 4,75 милијарди људи или 60% свјетске популације (UNESCO Guidelines for the Governance of Digital Platforms). Опсежно истраживање које је спровео УНЕСКО 2023. године показало је и то да су друштвене мреже основни извор информација о актуелним догађајима за 56% испитаника, док у исте сврхе телевизију користи 44% испитаника. Уз то, истраживање је показало да се млади (< 35 г.) широм свијета далеко чешће информишу путем друштвених мрежа (67%), него старији од 55 година (31%).
Међутим, оно што изазива забринутост јесте један други резултат поменутог истраживања: да већина грађана широм свијета сматра да су друштвене мреже и платформе највећи извори дезинформација и говора мржње. Чак 87% испитаника сматра да су дезинформације већ негативно утицале на политички живот у њиховој држави, а исти постотак сматра да ће дезинформације негативно утицати и на предстојеће изборе у њиховој земљи.
Ставове грађана широм свијета потврђују и налази стручњака који, осим онлајн дезинформација и говора мржње, препознају још два кључна проблема која нарушавају интегритет и кредибилитет изборних процеса: учестали напади на новинаре и разне врсте дигитално посредованих облика нарушавања демократских процеса (заобилажење правила финансирања кампање, нетранспарентно политичко оглашавање и фрагментација јавне сфере путем политичког микротаргетирања, дискредитација легитимног политичког садржаја, гашење приступа интернету и одређеним апликацијама и сл.)
Одри Азуле (Audrey Azoulay), генерална директорица УНЕСКО-а, своју забринутост у погледу утицаја друштвених мрежа и платформи на демократске процесе, испољила је сљедећим ријечима: „Уколико више нисмо у могућности да разликујемо фикцију од стварности и лаж од истине, то значи да су уздрмани сами темељи наших друштава. Демократија, дијалог и дебата, који представљају наше најважније оружје у супротстављању кључним изазовима савременог доба, постају неупотребљиви.“ Азуле такође подсјећа на ријечи Хане Арент (Hannah Arendt) која каже да је „слобода мишљења фарса уколико вриједност информација о чињеницама и саме чињенице нису неупитне.“
Кад је ријеч о односу ВИ и избора, стручњаци указују на то да што боље ВИ познаје кориснике/гласаче захваљујући машинском прикупљању и анализи бихевиоралног вишка или мета-података који су засновани на нашем понашању, како у виртуелном тако и у стварном животу, то је извјесније да ће то знање о нама покушати да искористе различите политичке и друге интересне агенде како би суптилно, али ефикасно утицале на то за кога ћемо гласати. Будући да је политика коришћења алгоритама и даље у великој мјери нерегулисана, владе широм свијета приморане су да склапају споразуме са приватним сектором како би заштитиле демократију и изборни механизам (UNESCO, Elections in Digital Times: A Guide for Electoral Practitioners).
Да ли су политике и праксе којима се руководе друштвене мреже већ довеле до тога да демократије широм свијета постану фарса? И шта учинити да се начин пословања дигиталних платформи врати у демократске оквире?
УНЕСКО-ов одговор на ово и слична питања дат је у оквиру Смјерница за управљање дигиталним платформама (енгл. Guidelines for the Governance of Digital Platforms). Један од основних принципа за које се Смјернице залажу јесте транспарентност политичког оглашавања. Садржај који представља политичко оглашавање на дигиталним платформама мора бити јасно означен као такав. У својим „Условима коришћења“ дигиталне платформе позване су да јасно истакну своју обавезу да објављују информације о томе ко уплаћује средства у сврху политичког оглашавања, који износ, и у чије име, као и да досљедно и правично спроводе правила модерације и селекције садржаја политичких огласа.
Смјернице препоручују да дигиталне платформе које пружају услуге оглашавања креирају и редовно ажурирају јавно доступну онлајн библиотеку која ће садржати сљедеће:
- информације о политичким огласима: име аутора, наручиоца, износ финансирања и сл.;
- информације од јавног интереса;
- критеријуме (демографске карактеристике и сл.), на основу којих алгоритми бирају којим корисницима ће приказати одређене политичке огласе;
- информације о садржајима који су искључиво машински генерисани.
Смјернице установљавају и специфичне мјере у сврху заштите интегритета изборног процеса. У том смислу, препоручује се успостављање процеса процјене ризика интегритета изборног циклуса уочи и током различитих фаза изборног процеса. У склопу дате процјене, дигиталне платформе требају испитати да ли њихови производи, политике или праксе произвољно ограничавају способност одређених кандидата или странака да шире своје поруке. Поред тога, Смјернице налажу дигиталним платформама да уложе разумне напоре како би осигурале да корисници несметано приступају различитим информацијама и идејама које се тичу изборног процеса, посебно водећи рачуна да аутоматизовани алати (алгоритми) не спречавају приступ различитим гледиштима и садржајима у вези с изборним процесом. Поред тога, дигиталне платформе требају бити транспарентне у погледу употребе аутоматизованих алата које користе, а који су повезани с прикупљањем података, циљаним оглашавањем, дијељењем, рангирањем и/или уклањањем садржаја, посебно садржаја у вези с изборним процесом.
Дигиталне платформе позване су да сарађују с државним медијским регулаторима и другим релевантним учесницима и њиховим системима управљања прије и током избора. На тај начин, били би успостављени комуникациони канали путем којих би се могло благовремено интервенисати уколико администратор или корисници/бирачи изразе забринутост у погледу одређених садржаја или пракси. Најзад, дигиталне платформе требају пратити како се уновчавају објаве политичких странака и појединаца који представљају странке.
Све у свему, можемо рећи да дигиталне технологије носе огроман потенцијал који је у стању да подржи и унаприједи демократске вриједности, процесе и институције, али једнако носи ништа мање снажан потенцијал који је у стању да, за релативно кратко вријеме, доведе у питање неке од највриједнијих тековина човјечанства, од којих су демократија, људска права и слободе само неке.
