Аутор: Нада Граховац
Међународни и домаћи прописи позивају на посебан опрез у извјештавању о дјеци и за дјецу.
Права дјеце су само потребе које дјеца имају на путу свог одрастања и те потребе захтијевају, између осталог, и адекватно медијско извјештавање за дјецу и о дјеци. Због изузетно важне улоге медија у промоцији права дјетета и посебно у остваривању тих права и њиховој заштити, и међународни и домаћи прописи позивају на посебан опрез у извјештавању о дјеци и за дјецу. Достојанство дјетета и његово право на заштиту мора се поштовати у свим ситуацијама па и у изборној кампањи.
Учешће дјеце у кампањи и њихова злоупотреба у политичке сврхе је питање које се поставља сваке двије године када се у Босни и Херцеговини (БиХ) одржавају избори. Нажалост, свједоци смо различитих активности у којима политички субјекти, због личне промоције укључују дјецу у своје предизборне активности, злоупотребљавају их само са једним циљем – да привуку пажњу и наклоност бирачког тијела, а медији то објављују.
Током 30 дана изборне кампање политички субјекти, у намјери да придобију наклоност бирача, у различитим активностима користе дјецу – злоупотребљавају их да остваре своје циљеве на шта је, током кампање за Опште изборе 2022. године, упозорила и Централна изборна комисија БиХ. Они су позвали политичке субјекте, кандидате, медије и јавност да не чине радње које доводе до повреде права дјеце током изборне кампање, те указујући на родитељску одговорност за довођење дјеце на окупљања и непотребна излагања. Правила за поступање, због сумње да је дошло до повреде права дјетета емитовањем медијског садржаја, дефинисана су медијским законима и кодексима који треба да обезбиједе заштиту дјетета од потенцијалне штете коју може да проузрокује медијско извјештавање.
Тако је Кодексом о аудиовизуелним медијским услугама и медијским услугама радија Регулаторне агенције за комуникације забрањена свака злоупотреба малољетника у садржајима пружалаца медијских услуга и посебно је забрањено кориштење малољетника у политичке сврхе. За учешће малољетника у програму потребна је сагласност родитеља. С обзиром на то да је Кодексом забрањена свака злоупотреба малољетника у садржајима пружалаца медијских услуга и посебно њихово кориштење у политичке сврхе, евентуална сагласност родитеља не искључује одговорност пружаоца медијске услуге за емитовани садржај. Свако непоштовање или кршење одредби Кодекса подлијеже санкцијама у складу са Законом о комуникацијама. Електронски медиј има право да одбије објаву плаћеног политичког оглашавања ако „оглашавање укључује злоупотребу дјеце у политичке сврхе у складу са међународним стандардима“, или „ако је оглашавање у супротности са осталим прописима Регулаторне агенције за комуникације“ и да затражи мишљење Регулаторне агенције за комуникације. Агенцији се може обратити и политички субјект чији је оглас одбијен. И у једном и у другом случају Регулаторна агенција ће издати обавезујуће мишљење у вези са садржајем у року од 48 сати.
С обзиром на то да се наведена правила односе само на плаћено политичко оглашавање у електронским медијима, а да се емитовање садржаја о учешћу дјеце у политичкој кампањи све више усмјерава на онлајн медије, то су правила за поступање у тим медијима дефинисана Кодексом Вијећа за штампу и онлајн медије. Кодекс има за циљ да постави основе система самоуређивања у штампаним и онлајн медијима, који ће бити сматрани морално обавезујућим за новинаре, уреднике и издаваче штампаних и онлајн медија. Кодексом се уређује да су у поступању са дјецом и малољетницима, новинари и уредници дужни да буду крајње обазриви, да поштују добре обичаје и Конвенцију Уједињених нација о правима дјетета и да полазе од најбољег интереса дјетета, а поступање Вијећа, када је у извјештавању дошло до кршења одредаба кодекса, а тиме и до повреде права дјетета, дефинисано је чланом 24.
Поставља се питање да ли је заиста искључива одговорност на родитељима, коме то родитељи дају сагласност за учешће дјеце у предизборним активностима политичких субјеката? Има ли систем механизме да заштити дјецу од злоупотребе у овим активностима и колико медији поштују оно што им је кодексима и законом прописано, а односи се на права и заштиту дјеце?
Конвенција о правима дјетета обавезује
Прихватајући Конвенцију о правима дјетета, држава је преузела и обавезу и одговорност да предузме све потребне законодавне, административне и остале мјере како би осигурала остваривање сваког права из Конвенције за свако дијете (члан 4).
Обавеза државе да „ће предузети“ одговарајуће мјере не оставља простор за процјену да ли ће и које мјере предузети, већ обавезује на предузимање „свих одговарајућих мјера“. Да би систем одговорио на потребе дјеце и осигурао њихово право на заштиту, под „свим одговарајућим мјерама“ подразумијева се цијели низ мјера и активности у различитим ресорима, укључујући и законодавну активност, програме превенције и услуге за подршку дјеци, одговарајућу помоћ родитељима у остваривању одговорности за подизање дјетета, обавезан мултидисциплинаран приступ, едукацију дјеце и одраслих који раде са дјецом, подизање свијести о посљедицама на развој и одрастање дјетета. Остваривање права дјеце на заштиту од различитих облика насиља, укључујући и злоупотребу дјеце и друге облике понижавајућег поступања, захтијева системска рјешења, законом јасно утврђена права која дјеца имају у складу са Конвенцијом и ефикасне механизме за заштиту законом утврђених права. Према Конвенцији (члан 19) дијете има право на заштиту од сваког облика насиља, злостављања, занемаривања, злоупотребе и експлоатације. И управо, прихватајући преузете обавезе, а на основу члана 19 Конвенције, потписан је Протокол о поступању у случају насиља, злостављања и занемаривања дјеце чији је основни циљ заштита дјеце од свих облика насиља. Протокол дефинише различите облике насиља, укључујући и злоупотребу дјетета, те процедуре поступања у свим случајевима пријаве или сазнања да је дијете жртва неког облика насиља.
Кад говоримо о различитим облицима насиља, злостављања и занемаривања дјеце, данас су примјетни значајни помаци, не само у нормативном дијелу већ и већој осјетљивости свих субјеката заштите у препознавању различитих облика насиља, њиховом пријављивању и процесуирању. Међутим, право дјетета на заштиту од злоупотребе, на жалост, у пракси још увијек није препознато као једно од основних права дјетета, што за посљедицу има изостанак потребног одговора на потребе дјеце и њихово право на заштиту од злоупотребе уопште, па и у изборној кампањи. Злоупотреба дјеце је свако кориштење дјеце у одређеним активностима одраслих противно интересима дјеце и „постојаће онда када та лица усмјере активности на начин да то буде у корист других лица, а не искључиво у сврху остваривања права дјетета. Када, дакле, сврха укључивања дјетета није да оно оствари своје право„. При томе је врло важно правити разлику у остваривању права дјеце на партиципацију и учешће у политичком животу, на које они имају право, и њихове (зло)употребе у тим активностима.
Према Конвенцији, дијете је субјекат права и има право на слободу мишљена, савјести и вјероисповијести, право на слободу удруживања и слободу мирног окупљања, право на приступ информацијама. Право дјетета на партиципацију, као један од основних принципа Конвенције, признаје дјетету право да слободно изрази своје мишљење о свим питањима која га се тичу.
Међутим, поступци у којима је присутно „манипулисање одраслих дјецом, стављање дјеце у ситуације у којима им се каже шта могу да кажу, или се дјеца излажу ризику од причињавања штете приликом учешћа, нису етички поступци и не могу се схватити као примјена члана 12“.
Остваривање права дјетета на партиципацију, коју је држава дужна обезбиједити, могуће је само под условом ако су сви процеси у којима учествује дијете, између осталог „транспарентни и информативни, добровољни, с поштовањем, релевантни, прилагођени дјеци, безбједни и осјетљиви на ризике“, наводи се у општим коментарима Комитета за заштиту дјетета. С обзиром на то да се ради о основним захтјевима који се морају обезбиједити у примјени члана 12, то изостанак било којег од наведених захтјева доводи у питање остваривање права дјетета на партиципацију и оставља могућност за злоупотребу.
У свим активностима које се односе на дјецу, првенствено се мора водити рачуна о најбољим интересима дјетета. То је један од основних принципа Конвенције који је истовремено и право дјетета и основни правни принцип и правило поступања. Принцип најбољих интереса дјетета треба да осигура потпуно и стварно остваривање свих права из Конвенције за свако дијете, јер „потпуна примјена института најбољих интереса дјетета захтијева развој приступа заснованог на правима који укључује све актере, ради осигурања холистичког физичког, психолошког, моралног и духовног интегритета дјетета и промоцију његовог људског достојанства“.
Родитељи и школе
Родитељи, наводи се у преамбули Конвенције о правима дјетета, имају превасходну одговорност за подизање и развој дјетета. Најбољи интереси дјетета ће бити њихова основна брига (члан 18). Државе чланице дужне су поштовати одговорности, права и дужности родитеља у усмјеравању и савјетовању дјетета у остваривању права признатих Конвенцијом, у складу са развојним могућностима дјетета (члан 5).
С обзиром на то да су родитељи најважнији у одрастању дјетета, и њихова је одговорност посебно наглашена. Родитељи могу са својом дјецом проводити слободно вријеме на начин који је, према њиховом мишљењу, најбољи за њихову породицу, али истовремено морају преузети и одговорност јер су „најбољи интереси дјетета њихова основна брига“ за ризике које јавни скупови носе и који могу довести до угрожавања безбједности дјетета, његове приватности и његових најбољих интереса.
Родитељска је одговорност да у сваком појединачном случају, у зависности од развојних могућности дјетета и његове зрелости, и уз обавезно учешће дјетета, процијени да ли је учешће дјетета у тим активностима заиста у његовом интересу, и да ли ће се и како, учешће у тим активностима одразити на дијете, не само данас, већ дугорочно.
Школа је васпитна и образовна установа.
Образовање, на које свако дијете има право, мора да буде усмјерено на дијете, прилагођено дјетету у пуном смислу те ријечи и усмјерено на развој поштовања људских права и основних слобода. Захтјев Конвенције и посебно члан 19 је успоставити систем који ће за свако дијете обезбиједити заштиту од сваког облика насиља, злостављања, занемаривања, злоупотребе, експлоатације и сваког другог начина на који се може повриједити дијете.
У Босни и Херцеговини право дјетета на заштиту од злоупотребе у политичке сврхе није на одговарајући начин уређено у свим законима о основном образовању, а ова област је генерално недовољно тематизована у стручним дискусијама и анализама.
Тамо гдје је право на заштиту од злоупотребе нормирано, потребно је појаснити широј јавности како и до које мјере се односи и на право дјетета на заштиту од злоупотебе у политичке сврхе.
Права и дужности ученика у васпитно-образовним установама у Републици Српској утврђена су Законом 2017. године, а до тада је било уређено само питање њихове одговорности и то због повреде обавеза које законом нису биле уређене. Члан 73 Закона о основном васпитању и образовању Републике Српске утврђује да „ученик има право на заштиту од сваког облика насиља, злостављања, занемаривања и злоупотребе“.
Поред тога, у овом контексту, значајне су одредбе:
– школа је дужна обезбиједити ефикасне механизме заштите, члан 8 тачка 4.
– директор школе обезбјеђује заштиту права ученика, члан 152.
– директор школе предузима мјере заштите права ученика, члан 152.
– у школи није дозвољено политичко организовање и дјеловање, члан 12.
Оквирним законом о основном и средњем образовању у Босни и Херцеговини у школама се забрањује дјеловање политичких странака и њихових подмладака, а сви учесници васпитно-образовног процеса дужни су предузимати потребне мјере заштите права ученика. Директну повезницу са Смјерницама за поступање у случају насиља над дјецом у БиХ проналазимо у Закону о основном одгоју и образовању Кантона Сарајево.
Поред тога, право дјетета на заштиту приватности /члан 16. Конвенције/ захтијева од школе да обезбједи и ефикасне механизме за заштиту приватности дјетета у васпитно образовним установама. С тим у вези школа је, између осталог, дужна прибавити сагласност родитеља за фотографисање дјеце у активностима школе, а фотографије дјеце може користити само ако за то има писмену дозволу родитеља и то само у сврхе за које је родитељ дао дозволу. С обзиром на то да скупови са страначким обиљежјем нису активности школе, то школа не може тражити сагласност родитеља за учешће дјеце у тим активностима, па самим тим, сагласност родитеља за фотографисање дјеце никако се не може довести у везу са тим активностима.
У оквиру јединственог система за заштиту од насиља, заштита дјеце од злоупотребе уопште, па и у политичке сврхе, захтијева да се, у одговарајућим поступцима, у различитим ресорима, поступак утврђивања одговорности оних који су злоупотријебили дијете и доношење одговарајућих одлука за заштиту права и интереса дјетета проводи у складу са секторским законима у зависности од тога ко је починилац и ко је злоупотријебио дијете и дефинисаним протоколима (кодексима) поступања.
Подручје злоупотребе дјеце у политичке сврхе у Босни и Херцеговини недовољно је истражено, а законска регулатива неуједначена и непрецизна. Због тога је неопходно у што скоријем времену укључити све значајне актере у овој области на заједничко и координисано дјеловање у сврху заштите дјеце од политичких злоупотреба.
Текст је настао као допринос Данима медијске и информационе писмености у БиХ, у сарадњи са Медиацентром Сарајево, Транзишнс (Transitions) из Прага и Регулаторном агенцијом за комуникације, те уз подршку Програма за промоцију транзиције Владе Републике Чешке. Текст је скраћена верзија шире правне анализе аутора.
Извор: Медиацентар Сарајево
