Могућност приступа тачним и поузданим информацијама основа је јавног дискурса у свим демократским друштвима. Међутим, премда већина грађана широм свијета сматра да су друштвене мреже и платформе као што су Фејсбук, Јутјуб, Икс/Твитер, Инстаграм, Тикток и сл. највећи извори дезинформација и говора мржње, све више грађана користи управо ове медије као главне изворе дневних информација. Како се информишу грађани у 16 држава на четири континента, колико вјерују медијима и да ли одсуство регулације у онлајн простору пријети урушавању демократија широм свијета питања су на која одговара Унесково истраживање из 2023. године.
Будући да је потенцијални утицај дезинформација и говора мржње нарочито штетан у вријеме предизборних кампања и самих избора, истраживање је спроведено на узорку од 16 земаља свијета у којима ће 2024. године бити одржани општи избори. То су Алжир, Аустрија, Бангладеш, Белгија, Хрватска, Доминиканска Република, Салвадор, Гана, Индија, Индонезија, Мексико, Румунија, Сенегал, Јужноафричка Република, Украјина и Сједињене Америчке Државе. Истраживање је спроведено на узорку од 8000 корисника интернета старијих од 18 година, по 500 из сваке државе. Подаци су прикупљани од 22. августа до 25. септембра 2023. године методом онлајн интервјуа.
Основни извори информација
На глобалном плану, стопа коришћења друштвених мрежа за потребе дневног информисања у посљедњих 15 година надмашила је стопу коришћења штампаних медија и радија, у појединим земљама чак и телевизије. Унесково истраживање показује да су друштвене мреже основни извор информација о актуелним догађајима за 56% испитаника, док у исте сврхе телевизију користи 44% испитаника. Ипак, важно је напоменути да телевизија и даље представља основно средство информисања грађана (55%) у најразвијенијим земљама у узорку док друштвени медији заузимају друго мјесто (37%). Уз то, истраживање показује да се, на свјетском нивоу, млађи од 35 година далеко чешће информишу путем друштвених мрежа (67%), него старији од 55 година (31%).
Испитаници доживљавају традиционалне медије, нарочито телевизију, као најпоузданије изворе вијести. То вјероватно објашњава други резултат овог истраживања, према ком грађани током предизборних кампања чешће користе телевизију као основни извор информација. Наиме, 66% испитаника се изјаснило да вјерује телевизијским вијестима, 63% њих вјерује радио-вијестима, 61% штампаним медијима, док 50% испитаника вјерује вијестима које долазе са друштвених мрежа. Поред тога, испитаници који живе у богатијим земљама, као и старији од 55 година те становници руралних средина и мање образовани мање вјерују у вјеродостојност и тачност информација које добијају путем медија.
Изложеност дезинформацијама
Већина испитаника у свим земљама (85%) забринута је због присуства дезинформација у њиховој земљи. Наиме, чак 87% њих сматра да су дезинформације већ негативно утицале на политички живот у њиховој држави, а исти проценат сматра да ће дезинформације негативно утицати и на предстојеће изборе у њиховој земљи.
Уз то, 78% испитаника изјаснило се да често наилази на дезинформације на друштвеним мрежама, док су готово сви испитаници (94%) барем јаданпут насјели на дезинформацију, прије него што су сазнали да је по сриједи лаж.
Већина грађана без обзира на узраст, друштвени статус и политичке преференције (68%) сматра да се дезинформације највише шире путем друштвених мрежа, далеко више него путем апликација за онлајн поруке и позиве (38%) или путем информативних портала (20%).
Изложеност говору мржње
Осим дезинформацијама, интернет је додатно оптерећен и говором мржње. Већина грађана (67%) потврдила је да често наилази на говор мржње у онлајн простору. Друштвена мрежа која је препозната као убједљиво највећи извор говора мржње је Фејсбук (58%), слиједе Тикток (30%), Икс (18%) и Инстаграм (15%). Говор мржње најчешће је усмјерен на припаднике LGBTQ+ заједнице (33%), затим на етничке/расне мањине (28%), жене (18%) те вјерске мањине и најсиромашније слојеве друштва (17%).
Већина испитаника (54%) сматра да онлајн платформе не улажу довољно напора како би спријечиле ширење говора мржње, а овај проценат још је виши међу грађанима најбогатијих држава у узорку (65%).
На питање ко би требао сносити највећу одговорност у препознавању и сузбијању дезинформација или лажних вијести на интернету, испитаници у свим земљама одговорили су да су то превасходно влада и медијски регулатори (29%), затим сами корисници интернета (23%), медијски портали (20%) и најзад друштвене мреже (19%). Поред тога, већина грађана подржава идеју да „владе и регулатори требају имати могућност да од друштвених мрежа захтијевају да током предизборних кампања успоставе мјере повјерења и безбједности у сврху заштитите интегритета изборног процеса.“
Испитаници у свим земљама сагласни су са оцјеном да онлајн дезинформације представљају озбиљну опасност и да сви учесници требају бити укључени у рјешавање овог питања, без обзира на то да ли је у току предизборна кампања или не. Наиме, 90% грађана сматра да се друштвене мреже требају озбиљно позабавити овим проблемом. 88% грађана потврђује да проблем онлајн дезинформација требају рјешавати влада и регулатори кроз регулаторне механизме, док 75% грађана сматра да међународне организације попут УН или Унескоа имају важну улогу у сузбијању дезинформација.
Најзад, истраживање показује да су грађани прилично пасивни, упркос развијеној свијести о растућем феномену онлајн дезинформација, и да би се требали више укључити у сузбијање ове врсте информационог поремећаја. Наиме, само 48% испитаника је некад пријавило онлајн садржај повезан с дезинформацијама у вријеме изборне кампање, док је свега 17% оних који то чине „често“. Особе старости 18‒34 године (55%) и испитаници који се изјашњавају као „веома заинтересовани“ за политику (55%) знатно су склонији пријављивању овог типа садржаја.
Имајући у виду трендове, нарочито кад је ријеч о медијским навикама младих, можемо закључити да је питање времена када ће друштвене мреже, како у земљама у развоју, тако и у богатим државама, постати основни извори дневних информација. С друге стране, резултати овог истраживања такође указују да се саморегулација није показала као адекватан одговор на злоупотребе слободе говора у онлајн простору. Све то даје за право грађанима који су става да би владе и медијски регулатори требали бити више укључени у регулацију интернета.