Сарајево је град који вијековима привлачи пажњу свијета. Мјесто сусрета истока и запада, гдје се трговало свилом, зачинима и књигама, али и простор на ком су се преплитале религије и обичаји. Сарајево је данас мозаик различитости. У овом граду могуће је у једној шетњи обићи стару османску четврт Башчаршију, импозантне аустроугарске грађевине, попут Вијећнице, Народног позоришта и Земаљског музеја, али и једнообразне совјетске блокове из времена Југославије. У самом центру града једна кочија и натпис на зиду указују на мјесто гдје је Гаврило Принцип испалио први метак Првог свјетског рата, а кратка вожња жичаром отвара пут ка планини Требевић, која је 1984. постала полигон зимске Олимпијаде. И данас се јасно виде трагови опсаде Сарајева током деведесетих – фасаде пробушене мецима и гелерима, рупе у асфалту познате као „сарајевске руже“. Управо зато Сарајево дјелује као природна сцена за филмски фестивал – град у којем се на сваком кораку испреда прича достојна великог платна.
Сарајевски филмски фестивал, рођен 1995. године у ратном кину Аполо, с временом се развио у један од највећих европских филмских фестивала, догађај који из године у годину окупља редитеље, глумце, критичаре и публику из цијелог свијета. Овогодишње, тридесет прво издање фестивала одржано је од 15. до 22. августа, када је Сарајево поново доспјело у жижу јавности и свјетских дешавања. Кроз осам дана фестивала приказано је преко 250 филмова из приближно 60 земаља. У конкуренцији за главне награде — “Срце Сарајева” — учествовало је 50 филмова распоређених у четири такмичарске секције: дугометражни, документарни, кратки и студентски филмови. Награду „Срце Сарајева“ за најбољи дугометражни филм ове године однио је „Ветре, причај са мном“ младог редитеља Стефана Ђорђевића. Титулу најбољег документарног филма понио је аустријски наслов „Доћи ће наше вријеме“ редитељке Ивет Локер (Ivette Löcker), док је за најбољи кратки филм проглашен „Зима у марту“ Наталије Мирзојан (Natalia Mirzoyan). „Срце Сарајева“ за најбољи студентски филм освојио је „Тарик“ Адема Тутића из Србије. Међу добитницима „Почасног Срца Сарајева“ нашли су се и великани свјетског филма – редитељ Паоло Сорентино (Paolo Sorrentino), те глумци Стелан Скарсгорд (Stellan Skarsgǻrd), Реј Винстон (Ray Winstone) и Виљем Дафо (Willen Dafoe).
Овог августа Сарајево је поново било домаћин најзначајнијим филмским остварењима данашњице: од Златном палмом овјенчаног „Била је то само незгода“ Џафара Панахија (Jafar Panahi), до осталих лауреата из Кана и Берлина, међу којима филмови „Сентиментална вриједност“ норвешког редитеља Јоакима Трира (Joakim Trier), „Звук пада“ Маше Шилински (Mascha Schilinski), „Сират“ Оливијеа Лаксеа (Olivier Laxe), „Снови“ Дага Јохана Хаугеруда (Dag Johan Haugerud), те други свјетски признати наслови.
Посебно је похвалан фокус фестивала на остварења домаће кинематографије. „Павиљон“ босанскохерцеговачког редитеља Дине Мустафића под отвореним небом означио је почетак фестивала, а у наредних осам дана приказани су бројни филмови у копродукцијама свих земаља бивше Југославије. Публика је посебно била одушевљена емотивним, полудокументарним филмовима „Како је овде тако зелено“ Николе Лежаића и „YugoFlorida“ Владимира Тагића, те охрабрујућом драмом о одрастању „Видра“ Срђана Вулетића.
Сваког дана пројекције су почињале већ у 9 ујутру, а карте је унапријед морао обезбиједити свако, јер су сједишта у Народном позоришту била загријана „од јутра до сутра“. Грдно су се преварили сви који су дошли празних руку, рачунајући да филмски ентузијасти неће бити ради да жртвују који сат сна или слободног времена. Пројекције су одржаване на још неколико локација, између осталог и на позорницама на отвореном, гдје су посјетиоци могли уживати у филмовима покривени декицом у касним вечерњим часовима. Сарајево је блистало и брујало од младости, ентузијазма, мноштва језика и лица која су допутовала са свих крајева свијета. Са зграда вијориле су се црвене заставице филмског фестивала, а на сваком кораку могли су се видјети поносни волонтери са акредитацијама. Кафић испред Народног позоришта избрисао је границе између филмских стваралаца и гледалаца – глумачке звијезде, редитељи и гледаоци заједно су испијали кафу, већ навикли једни на друге након неколико дана фестивала.
За младе, Сарајевски фестивал је више од филма – то је фестивал младости, љубави и музике која се ори улицама све до раних јутарњих часова, када шетња центром града постаје готово немогућа мисија. Ријека веселих људи вас запљускује таласом нове енергије – обавезно наручите пиће и останите да плешете, без обзира да ли сте то планирали или не. У кафићима и баштама који раде дуже у овом дијелу године, могу се чути разговори о приказаним филмовима, а вриједни волонтери припремају локације за нове пројекције. Филмски фестивал постаје неодвојив саставни дио града, попут жиле куцавице која пумпа енергију и живот Сарајева, претварајући га у срце регионалне и европске филмске сцене, али и мјесто сусрета свих врста – великих сусрета водећих филмских ствараоца и публике жељне добре приче, али и малих сусрета, упознавања, љубави и нових пријатељстава.
Напослијетку, филм је један од ријетких умјетничких израза који и данас окупља људе на једном мјесту. У времену растућег индивидуализма, када умјетност најчешће конзумирамо сами – пред екранима телефона и лаптопа, путем слушалица и звучника, у удобности наших домова – препуне биоскопске сале враћају осјећај заједништва. Радознали гледаоци узбуђено задржавају дах, заједно се смију или чак плачу, подсјећајући на наше древне претке, који су се окупљали око ватре да би испредали вијековне приче и преносили искуства. Чини се да је биоскопско платно остало једино огњиште око ког се човјечанство и даље окупља у жељи за новим знањем и чарима заједничког доживљаја умјетности.
Пише: Христина Мрша (19 година), матурантица бањалучке Гимназије, студентица Филолошког факултета Универзитета у Београду, катедра опште књижевности са теоријом књижевности.
