Повећана изложеност интернету и друштвеним мрежама створила је генерацију младих људи који су зависни о интернету и преоптерећени информацијама које им се пласирају, што у јавном простору и образовном систему доводи до све већег отпора према технологијама. Родитељи и наставни кадар све чешће, због добробити дјеце, прибјегавају ограничењима и забранама технологије, што је, мишљења су стручњаци, погрешан приступ.
Управо студија Media quiteracy: Why digital disconnection belongs in the media literacy curriculum, коју су приредиле Katie Day Good (Универзитет Calvin) и Michelle Ciccone (Универзитет Massachusetts Amherst), говори о проблему превелике изложености медијима, ограничењима и учењу о добробити и манама растућих технологија, али и потреби за измјенама у образовним системима и приступима подучавању медијске писмености.
Подсјетимо да медијска писменост јесте способност приступања медијима, разумијевања и критичког процјењивања различитих аспеката медија и медијских садржаја, те остваривања комуникације у различитим контекстима. Она захтијева развијање етичких и филозофских вјештина и знања, те је не би требало ограничавати на учење о алатима и технологијама него би требала бити усмјерена на то да грађани стекну вјештине критичког размишљања потребне за просуђивање, анализу сложених стања и препознавање разлике између мишљења и чињеница.
За медијску писменост потребно је критичко разумијевање медијског садржаја, те је са свакодневним напретком технологија ову грану потребно и дорађивати и прилагођавати времену у којем живимо. Управо у прилагођавању, ауторке студије виде шансу за рјешење проблема преоптерећености дјеце и младих медијима.
Ауторке најновије студије, у том контексту, предлажу увођење подучавања о потреби свјесног и својевољног искључивања из дигиталног свијета у школске програме да би се свјесним дјеловањем и апстиненцијом код дјеце развило критичко промишљање о дигиталним медијима.
Студија уводи два нова појма у област медијске писмености, а то су Media quiteracy, сложеница изведена од енглеских ријечи quit ‒ „напустити“ и literacy – „писменост“, и Digital disconnection, односно „дигитално искључење“. Ова два појма, сматрају, кључна су у будућем односу дјеце према медијима.
Media quiteracy или грубо преведено као „свјесно искључивање из медијског окружења“, фокусира се на учење кроз намјерно одбијање, апстиненцију или искључивање из дигиталних медија. Умјесто пасивног повлачења из дигиталне културе, Media quiteracy може се схватити као активан и креативан приступ учењу.
Ауторке предлажу укључивање медијског искључења у образовне програме медијске писмености како би се ученици оснажили да критички процијене своју потребу за медијима и размотре друштвене, етичке и еколошке посљедице технологије.
Медијско искључење тако би, сматрају, допунило традиционалну медијску писменост развијањем критичког размишљања, а ауторке заговарају ову методу као алат за индивидуалну и колективну трансформацију, подстичући ученике да критички приступе технологији и истраже алтернативе дигиталној партиципацији.
У студији се наглашава важност подучавања о критичким ставовима, те потреба да се у образовању о медијској писмености јасније и директније направи простор за истраживање неупотребе дигиталних медијских технологија како у образовне тако и у необразовне сврхе.
Представљени су и примјери шта у пракси значи „учење кроз некоришћење“. У том контексту, наводи се да је могуће организовати сесије у којима би ученици престали да користе одређене медије попут друштвених мрежа или телевизије, након чега би сумирали искуства о томе какав утицај искљученост има на њихове навике, пажњу, учење, слободно вријеме. Овакав вид контролисаног и својевољног искључивања, мишљења су ауторке студије, довео би до бољих и дугорочнијих резултата.
Наводи се и потреба за преиспитивањем алата који се користе у наставним програмима, те расправа о важности, добробити и манама тих алата. За примјер својевољног искључивања из медијског окружења наведен је случај Luddite клуба у Бруклину, у којем средњошколци свјесно одбијају паметне телефоне и друштвене медије како би подстакли „офлајн“ интеракције и пронашли вријеме за друге активности. У студији је наведено и низ других корисних примјера.
Идентификоване су и препреке за овакво подучавање, те је наведено да је потребно активно учешће у дигиталним активностима како би се првенствено научиле све могућности, а затим и препознале пријетње и изазови.
На крају, важно је нагласити да је медијска писменост слабо заступљена у босанскохерцеговачком систему образовања, како у предшколском тако и у школском и високошколском образовању. Изучавање медијске писмености углавном је засновано на неформалном образовању и вољи појединца, те нове студије, засноване на истраживањима спроведеним у освијештеним друштвима када је у питању ова тема, могу бити водиља и важна информација у раду с дјецом.
